Marko Pantelić, bivši fudbaler i sportski agent - Želim da budem menadžer kakvog nikad nisam imao

Imaju fudbalski asovi taj iracionalan strah od trenutka kada će poslednji put skinuti bandaže i štucne, te okačiti kopačke o klin, kako kaže stara fraza. Kum junaka ove priče Dejan Stanković imao je običaj da kaže kako će posle karijere ponovo morati da uči da hoda, i da ne sme ni da razmišlja o danu kada će reći zbogom... Ipak, Marko Pantelić, do skora prvi napadač naše reprezentacije, u tim prvim penzionerskim danima pokazao je karakteristiku iz igračkih dana.

Kao što se posle nekoliko ozbiljnih padova tokom karijere uvek dočekao na noge, stremeći da uradi sve ono što je u dečačkim danima zamislio, tako i danas nekadašnji napadač "Crvene zvezde", "Herte", "Olimpijakosa" i "Ajaksa" ka svom cilju žuri polako. Sa terena sa povukao tiho, bez ikakve pompe, konzumirao je sladak život u poluilegali i slagao kockice novih poduhvata.

Tek skoro se pročulo da je Pantelić u menadžerskim vodama, kao i da je posredovao u transferu Andrije Lukovića u PSV, ali tokom razgovora za MOZZART Sport preko jezika nije želeo da prevali da je on klasičan fudbalski menadžer. Svoju misiju skoro da je shvatio kao humanitranu, pa se trudi da nekim novim klincima sa puta skloni trnje po kojem je on u začetku karijere gazio.

- Ne volim za sebe da kažem da sam menadžer, ali sam otvorio firmu koja se bavi menadžerstvom, konsaltingom i skautingom. Pored svih opcija koje sam imao na umu odlučio sam se za ovaj posao. Možda i zbog toga što sam ja kao igrač silno propatio, zato što nisam imao čoveka koji će da mi vodi karijeru. Da bude uz mene kada je teško, da bude pored mene kada je sve lepo... Na svojoj koži sam osetio nepravdu i zato sada hoću da pomognem igračima koje vodim – kaže na početku razgovora za naš magazin Marko Pantelić.

Deluje kao da se promenio u odnosu na dane kada je direktno jurišao na suparničke štopere i golmane. Govori staloženo, pokušava da nam stavi do znanja da sa igračima koje zastupa nema klasičan odnos menadžera i klijenta.

- Ne svodi se moja filozofija na ono "našao sam ti klub, ideš tamo i ćao". Tu je svakodnevna priča telefonom, moraš stalno da budeš na vezi sa igračem. To je kompleksan posao, ima milion stvari o kojima treba voditi računa. Igrač ti postane kao član familije, vežeš se za njega... Bukvalno ga gledaš kao dete ili mlađeg brata. U januaru sam počeo da se bavim ovim poslom, iako sam nešto drugo imao na umu. Tek sam na početku, radim smireno i polako. Neću da gomilam igrače, već da pojedincima napravim najbolje moguće uslove. Prvi transfer je bio Ognjen Vranješ u Tursku, sada je Luković završio sa PSV-om. Mislim da je otišao u klub gde može da napreduje, da postane deo jednog sistema, mada sam ljudima u Ajndhovenu rekao da ne očekuju od Andreje da posle mesec dana "pušta kišu".

Priču smo pokušali da prebacimo na teren njegove karijere koja je krcata kao nar detaljima i epizodama u velikim evropskim klubovima. Ali, Pantelić se nekako spontano vraćao na svoju trenutnu misiju.

- Bilo me je previše u medijima, pa nisam hteo da razglabam o karijeri u prethodnom periodu. Zvalo me je mnogo novinara, ali sam na miru hteo da razmislim o svemu, a ne da upadam u oči, jer te ovde ljudi ili veličaju ili blate. I eto proveo sam godinu dana bez fudbala, tačnije bez profesionalne karijere, i pravo da vam kažem najbolje se osećam kada pomažem tim mladim momcima. To nedostaje srpskim igračima. Pričamo stalno o velikim talentima koji se izgube posle odlaska u inostranstvo. Ja sam bio jedan od takvih primera. Sa 15 sam otišao u "Iraklis", kasnije u PSŽ, nisam bio ni punoletan. Onda mi se desilo da ostavim fudbal, i da se posle tri godine vratim.

I zaista o njegova karijera mogla bi da posluži kao inspiracija za vanvremenski bestseler. Još kao golobradi mladić delio je u Parizu svlačionicu sa asovima poput Raija, Le Gvena, Lame... Nekoliko godina kasnije je bio izgubljen, ali je vaskrsnuo u dresu Smedereva i stekao privilegiju da u nastavku karijere brani boje dva evropska šampiona ("Ajaks" i "Crvena zvezda"), najvećeg kluba Grčke ("Olimpijakos") i berlinske "Herte".

- Mogao sam mnogo, mnogo više. Opet se vraćam na to da mi je na početku bio potreban čovek koji će na pravi način da vodi brigu o meni. Ali, ja sam jako zadovoljan. Prosto ne mogu da pronađem primer sličan sebi - da je neko ostavio fudbal u punoj snazi, u najboljim godinama, i da se onda vratio i napravio karijeru. Bio sam u "Zvezdi", "Herti", "Ajaksu", "Olimpijakosu"... i svuda sam bio omiljen. Svuda su mi otvorena vrata, poštovan sam u tim zemljama. To je moja satisfakcija. Kada pogledam iza sebe samo se zahvalim Bogu.

Ono što se danas dešava, primera radi, Luki Joviću, Pantelić je preživeo sredinom devedesetih. Otvorenih usta pričalo se o jednom malom špicu, svetskom čudu koji sipa golove na svakom meču. Znalo se da je i otišao u grčki "Iraklis", te da će sigurno biti jedan od najboljih napadača Evrope. Kada se crta podvukla postoji mišljenje da je rasnog napadača buran temperament koštao za nijansu ili dve bolje karijere.

- Šta znači tempramentan? Pre bih rekao da nikada nisam dao na sebe, kao što i danas ne dam na svoje igrače. Imam takav karakter, to sam jednostavno ja, i tom karakteristikom mogu da se ponosim....

Pokušali smo da mu pomognemo "asistencijom" da ga je u ranoj mladosti pratio glas vrlo problmatičnog dečka koji ne haje mnogo za trenerske ili bilo kakve druge autoritete.

- Sa 16 godina sam potpisao prvi profesionalni ugovor. Završio sam aktivno igranje sa 35 i nikada nisam dobio crveni karton. Šta znači biti problematičan? Svaki mladi igrač ima svoje bubice. To vremenom prolazi, sazrevaš kao čovek, karijeru završavaš kao sasvim druga ličnost. To je proces... I svi će kroz to da prolaze. Zato je važno da imaš čoveka koji će sa tobom da prolazi i mladost i ludost.

On je teatralan, on glumata, on ne zaslužuje takav kredit kod selektora... Bili su samo neki od komentara kritičara koji su se tokom igranja lepili za Marka Pantelića kao smrt lepak.

- U mom slučaju bilo je mnogo više kritičara od ljudi koji su me voleli. Svi koji su me osporavili dok sam igrao sada su me, hajde da tako kažem, priznali kao igrača. Ogroman broj ljudi se okrenuo i shvatio da sam igrač i čovek koji je ostavio jako veliki trag u srpskom fudbalu, shvatili su da sam prezentovao zemlju na fenomenalan način u Evropi. Samo su oni okoreli kritičari ostali na drugoj strani.
Emotivne niti između "Crvene zvezde" i Marka Pantelića su gotovo neraskidive. U tom klubu je počeo da uči fudbalsku azbuku, zatim zaobilaznim putem postao prvotimac kluba, vlasnik duple krune... Međutim, malo ko zna da je Pantelića "Crvena zvezda" mogla da košta ozbiljne karijere. Zbog nje je i napravio trogodišnju pauzu.

- Otac me je molio da se vratim i nastavim sa fudbalom, bio je uz mene i kad sam otišao u Smederevo. Posle toga imao sam ponude iz Španije i Rusije, ali ja sam želeo da se vratim u "Zvezdu", iako to nije bila sigurna varijanta. Dva puta pre toga je trebalo da se vratim. Dolazio sam na razgovore iz inostranstva, ostavljao unosnije ugovore, dogovarao se i onda me sutradan sačekivao odgovor – NE. I zbog toga sam ostavio fudbal. Iz čistog razočarenja. Posle kada sam se vratio hteo sam da pokažem ko sam i šta sam, kao i da sam igrač za "Zvezdu".

Ponosno ističe da je sve svoje snove ostvario. Podsetili smo ga i nekih nezaboravnih anegdota, kao kada je tokom igranja za "Hertu" uzeo loptu i izveo jedanesterac, iako je trener Lusijen Favr energično negodovao pored klupe.

- U "Herti" se znalo ko izvodi penale. To sam bio ja! I niko nije mogao da mi dođe iza leđa i promeni odluku. Trebalo je da dođe kod mene i da mi kaže: "Marko, ti od danas ne šutiraš penale". Nisam ni znao da je on otišao kod drugog igrača i rekao mu da šutira. To nisam mogao da istrpim... Ali, uvek se pamte takve neke scene. Na primer, niko se ne seća kada je Jildirim Bašturk promašio penal na utakmici od velikog značaja. Na sledećem meču sam uzeo loptu, pomerio sve ostale i dao je Bašturku. On sa 160 centimetara me je grlio i zahvaljivao mi se, dizao me sa zemlje. To sam isto ja! Niko neće da priča i piše da se "Herta" sa Pantelićem borila za titulu i kako je posle mene dva puta ispadala iz lige. Taj tim sam maltene sam nosio na leđima, bio uvek na usluzi momcima. O tome mogu da vam pričaju i Andre Fridrih i Josip Džo Šimunić. Igrači su dolazili kod mene da me pitaju šta ćemo i kako ćemo. Nije bilo bitno da li sam povređen tri meseca.

Vrlo, vrlo emotivno je objašnjavao svaki detalj kako bi nam dočarao koliko je bio privržen svakom timu za koji je igrao. Sa posebnim akcentom na reprezentativni dres.

- Imao sam taj karakter. Kada se samo setim koliko sam injekcija primio da bi igrao za "Hertu", "Crvenu zvezdu", reprezentaciju… U "Olimpijakosu" sam igrao meč sa osam šavova u kolenu, jer nije bilo nekog da me zameni. Sećam se, idemo sa reprezentacijom na Farska Ostrva, a meni koleno naduveno, kao da imam dva... Za "Zvezdu" sam u Nikšiću igrao tek što sam skinuo longetu. Bukvalno sam rizikovao karijeru.

Za nacionalni tim odigrao je 48 utakmica. Vrlo pristojna brojka uzimajući u obzir trogodišnji "brejk", ali između redova Marko je hteo da poruči kako je ponekad bio zapostavljen.

- Što niko ne kaže da tom Radomiru Antiću nisam zamerio što me nije pozvao za meč sa Francuskom, mada sam odigrao devet od 10 kvalifikacionih mečeva i bio standardan u "Ajaksu"? Došao sam i pružio podršku saigračima... Neka neko kaže i da Marko Pantelić nije napravio nijedan problem kada me je Antić na Mundijalu posle Gane stavio na klupu. Onda dođe Pižon i na pozove me na prva dva meča, ali odluči se za mene posle četiri boda iz četiri utakmice i onda Marko reši u Irskoj. Donese "finale" protiv Slovenije i tu bude na klupi. Uvek se pričalo da imam uticaj na sastavljanje tima, kao u "Zvezdi" za vreme Dostanića. Za njega mislim da je fenomenalan trener, ali je imao niz nesrećnih okolnosti kada je bio u "Zvezdi". Nikada nisam imao uticaj na sastav tima, to vam potpisujem.

Ponosan je na podatak da je rado viđen gost u svim klubovima za koje je igrao. Kako je poslednji utisak najjači, veruje da je uradio pravu stvar odlukom da se oprosti od aktivnog igranja.

- Mogao sam da igram još koju godinu. Nisam želeo da idem u neke daleke zemlje, deca su mi već porasla, idu u školu. Starija Ingrid je već promenila dve škole i hteo sam i njima da omogućim kontinuitet u školovanju. Uvek sam težio ka najvišim ciljevima, nisam hteo da gledam samo finansijsku korist. Nije sve u parama.

Još od prošle zime Pantelić je večiti kanidat za mesto sportskog direktora "Zvezde". Bio je viđen kao deo tima Dejana Stankovića posle saznanja da je rekorder po broju igara za reprezentaciju jedan od onih koji bi mogli da zamene Tomislava Karadžića. Ipak, sa sada sebe ne vidi u srpskom fudbalu.

- Nisam pričao o angažmanu u Zvezdi, ako na to ciljate. Jednostavno, u ovom rasporedu snaga nema potrebe za tim. Postoje ljudi koji vode politiku odvođenja i dovođenja igrača i imaju viziju kako bi klub trebalo da radi. Moja vizija funkcionisanja kluba iz Istočne Evrope je sasvim drugačija.

Bilo je uočljivo da mu nešto stoji na vrhu jezika…

- Želja mi je da se fudbal vrati fudbalskim ljudima. Ovde su pre klubove vodili ljudi sa karijerama, kontaktima, respektovani u Evropi... Takvi ljudi su vodili i Savez. Tu je budućnost srpskog fudbala, ali mnogi asovi beže od saradnje sa nefudbalskim ljudima. Nijedan bivši igrač neće da pobegne od nečeg s čim se rodio... Imamo primera momaka koji su završili karijere pre mene, pa su počeli da rade, ali su izašli iz toga. Neće ljudi da kaljaju obraz! Nisu hteli da ih potroše nefudbalski ljudi sa nefudbalskim odlukama.

Navodno, aktuelna vlast u Ljutice Bogdana ima cilj da oformi fondaciju na čijem čelu bi bili Dejan Stanković i Nemanja Vidić. Oni bi imali zadatak da raspolažu sredstvima koja bi se uplaćivala za pomoć Zvezdi.

- Sa njima imam fenomenalan odnos. Privatno smo dobri, neću da pričam u njihovo ime. Ja se bavim fudbalom, Deki je ostao u njemu na svoj način. Ako se stvari promene uvek sam spreman na razgovor.

(Foto: Mozzart sport)

MARKO O...

EPIZODI O OLIMPIJAKOSU

- Izvanredan period. Prosto je bilo nemoguće kako sam igrao u drugoj sezoni. U jednom trenutku sam bio procentualno najbolji strelac u Evropi, ako se podele minuti provedeni na terenu sa brojem golova. Imao sam peh da se povredim sredinom drugog dela prvenstva. Navijači "Olmipijakosa" su me obožavali, pozdravljali me i na terenu i van njega. Tako je i danas u Atini. Gde god da me sretnu imaju samo lepe reči.

OMILJENIM TRENERIMA

- To su Vojin Lazarević i Tomislav Milićević u mlađim kategorijama. Zatim Martin Jol, Dušan Mitošević, Slavoljub Muslin i Ratko Dostanić.

NAJTEŽIM RIVALIMA

- Uvek sam verovao u sebe, voleo sam da se nadigravam i verovao sam da ne postoji igrač na svetu kojeg ne mogu da prođem u situacijama "jedan na jedan". Nisam razmišljao o najtežim rivalima... Igrao sam protiv Aleksa i Bume iz PSV-a, pa smo ih razvalili na Marakani. Da ne pričam o Bajernovim Van Bujtenu i Lusiju, tada u najboljim godinama, i tome da sam im uvek davao po gol.

O LJUDIMA KOJI SU MU ODMOGLI

- U karijeri upoznaš mnogo ljudi. Nisam u principu sujetan, niti neko zlopamtilo. Ali, to što mislim o nekim ljudima ostaviću samo za sebe i tako će ostati.

SUAREZ JE POBEDNIK, ISTO KAO I JA

Pantelićev partner u napadu "Ajaksa" bio je jedan od najboljih igrača današnjice Luis Suarez. Kaže da je uvek verovao u "natprirodne moći" Urugvajca.

- Te sezone Ajaks je dao 106 golova, ja sam dao 16, a Luis 33. Imao sam i 15 asistencija. Stvarno sam svima pričao da je "Liverpul" pravi klub za njega. Oni godinama nisu postizali uspehe, niti su imali tako rasnog napadača. Luis je pobednik, isto kao i ja. Zajednička crta nam je to što verujemo u pobedu do poslednjeg trenutka.

U Amsterdamu, prema Pantelićevim rečima, nije ispoljavao ružnu naviku da grize rivale.

- Do toga dolazi zbog prevelike želje za pobedom. Fanatičan je i sve je spreman da uradi za trijumf.

Beogradom već nekoliko godina kruži anegdota kako je Pantelić tokom karijere u "Ajaksu", u jednom neformalnom razgovoru, rekao: "Moraću da prevaspitam Urugvajca, mnogo solira i nikome ne da loptu".

- Ne, nije tačno... U početku me možda nije prihvatao kako bi trebalo, isto kao i holandska javnost. Posle dva i po meseca stvari su došle na svoje mesto. Igrali smo derbi protiv Fajenorda, pobedili 5:0, a ja sam postigao tri gola. Pogodio sam prečku, pa stativu... Bio sam igrač utakmice. Mediji su pravili sliku da nisam igrač poželjan za "Ajaks", ali sam im odgovorio na terenu. Posle toga se sve promenilo. Kao mlađi Suarez je bio veći egoista, ali više nije. Zna da odigra loptu. Svi se mi menjamo.

NAJBOLJIH 11? PA KOGA DA IZBACIM?!

Imali smo ideju da nam Marko Pantelić nacrta idealnu postavku od igrača sa kojima je delio svlačionicu. Nije vredelo...

- Stvarno je mnogo igrača da bih uspeo... Pa mogu jedno tri tima da vam nacrtam! Samo u PSŽ-u smo imali drim-tim, pola francuske reprezentacije i svetske zvezde - Lama, Legven, Blan, Roš, Koko, Simone, Rai, Leonardo, Okoča... Koga da izbacim?! A imam Dekija, Vidu, Baneta, Kokija, Ivicu, Žigu... Tu su još Miraljas i Stekelenburg, a od štopera Fertongen, Van der Vil, Emanuelson, pa još na sve to Luis Suarez, Fridih, Marselinjo, Žilberto, Klod Makelele, Valerij Karpin, Mostovoj, Penev, Vastić iz Šturma...

LIBERE PANTELIĆ

Još jedna od urbanih legendi vezanih za Marka Pantelića glasi ovako: "Parkom Prinčeva" se ori "Pantelic, Pantelic", trener ga podiže sa klupe, ali se on tokom zagrevanja fizički obračunava sa policajcem.

- To je laž. Istina je da je ceo stadion skandirao moje ime i da je postojala zastava "Libere Pantelić" na istočnoj tribini. Na svakoj utakmici su mi skandirali, čak i kada nisam bio u protokolu. Imao sam problem sa pomoćnim trenerom, to je jedino tačno. Prišao mi je, rekao da se smirim i da bi sve trebalo da zaboravimo.

Piše: Darjan Nedeljković
FOTO: Branko Starčević

Izvor: