Rade Ljubojević, vlasnik "Sirogojno Company" - Neću igrati šah s penzionerima na Kalemegdanu

Rade Ljubojević

Nensi Regan, Raisa Gorbačov, svetski kreatori Pjer Karden i Otavio Misoni, samo su neka od poznatih imena koja su se divila džemperima iz Sirogojna. I svaka treća prodata malina u Švedskoj dolazi iz Sirogojna, sela u istočnom delu Zlatibora, koje broji nešto manje od hiljadu duša.

Sve to verovatno ne bi bilo tako da nije čoveka koji u životu ima vremena i za kafanu i za tamburaše. Za putovanja, da napravi po koji ram za slike, ali i da vodi jedno od najuspešnijih preduzeća u Srbiji. Kaže da nije navikao da neko prepoznaje i priznaje njegov trud, te ga je nagrada "Preduzetnik godine" kompanje "Ernst˛& Young" iznenadila. Pogotovu u eri kada su "nagrade devalvirane, i kada gotovo sve može da se kupi."

Rade Ljubojević, vlasnik i direktor "Sirogojno Company", rodio se 1950. u istoimenom mestu podno Zlatibora. Kao četvrtom detetu u seoskoj, prilično siromašnoj porodici, kaže, nisu mu se naročito obradovali.

- Ja sam se ceo život borio za svoje mesto - u porodici, borio sam se za mesto za stolom, mesto u krevetu, mesto na stolici. I kasnije u životu, kada dođete iz brdskih predela, opet se u velikom gradu borite za svoje mesto.

Ipak to je prednost, jer se tada još brže aktivira urođeni ljudski instikt za borbom i samoodržanjem, smatra sagovornik "eKapije".

Osnovnu školu je završio u svome selu. Priseća se da su mu upravo učitelji i nastavnici dali samopouzdanje, i donekle opredelili stav prema životu. Bio je mali rastom pa su ga često švercovali kao pionira, kako bi držao razne govorancije.

- Moj otac je bio vispren čovek i sve četvoro dece je opredelio za životni poziv. Smatrao je da ja treba da završim Učiteljsku školu i da se vratim u Sirogojno.

Iako je već na drugoj godini shvatio da to nije posao za njega, završio je i nikada se nije pokajao zbog toga, smatrajući da je Učiteljska škola u Užicu bila mnogo bolja nego neki današnji fakulteti. A onda je zavoleo trgovinu i u Beogradu završio Višu ekonomsku školu.

Vratio se u Sirogojno, ispunivši želju oca i počeo je da radi kao komercijalista u "Inex Zlatiborka Sirogojno", firmi koja je izrasla iz zemljoradničke zadruge "Sirogojno", koja se pripojila beogrdskom "Inexu" i počela da radi rukom rađene džempere.

- U to vreme bilo nas je svega 5-6. Zaltiborsko selo, dve tri prostorije, sa induktorskim telefonima i velikom željom da u tadašnjoj Jugoslaviji i svetu promovišemo naš modni detalj.

- Dođete tako iz sela da modnim goroganima i umetnicima u Beogradu predstavite modni detalj. I tako veliki dizajneri, modni poznavaoci, veliki trgovci gledaju nekoga ko je seo na autobus u 4 sata, pa u Užicu preseo na voz i doneo neki džemper da pokaže – priseća se Ljubojević početaka.

Idejni vođa i kreator, nosilac celog programa u to doba bila je Dobrila Smiljanić, koja je imala je čvrst stav - da treba istrajati, da treba to raditi vrhunski, da treba raditi najbolje i treba imati manire (kako se najavljujete, kako ulazite u kancelariju).

- Možda smo zbog toga mi već ’70-ih imali evropski moderan pristup poslovanju. Izvozili smo već tada za Nemačku 50-70 hiljada džempera, počeli smo da osvajamo druga tržišta, Francusku, Italiju, kooperacija sa Islandom se veoma razvila. Napravili smo moderne proizvodne i poslovne prostorije u Sirogojnu. Sve što se novo dešavalo u Jugoslaviji, mi smo imali u Sirogojnu.

(Foto: sirogojno-style.com)

Iz te kompanije razvile se jedna velika modna konfekcija, napravljen je pogon za proizvodnju dušeka i jorgana, prošireni su kapaciteti ručno rađenih džempera. Od pet, šest ljudi na početku, došli su do 800 ljudi koji su ’85- ’86. godine dolazili svaki dan na posao. Od komercijaliste, Ljubojević je prešao put do direktora, a na toj poziciji se zadržao 2-3 godine. Onda je 1986. otišao u beogradski "Jugoexport", želeći da unapredi spoljnu trgovinu. Bio je direktor predstavništva "Jugoexporta" u Užicu, gde je prema sopstvenom priznanju, najviše ispoljio svoj trgovački instikt. Za dve godine godine koliko je bio u Užicu, izvoz je podignut na 18 mil USD.

- Dobar uspeh u Užicu mene je odveo direktno u Frankfurt, na mesto pomoćnika direktora "Jugoexportove" firme.

Misli da je njegova današnja "Sirogojno Company" upravo rezultat tog boravka u Nemačkoj.

Naš sagovornik smatra da se trgovac rađa. "Ili jesi ili nisi, to je u genima.Ne može svako biti vrhunski trgovac". On sam, već posle šest meseci postao je direktor predstavništv, gde je bio sve do ’93, kada su "došle nesretne sankcije".

- Nemci su bili jako rigorozni, bio je to težak period za Srbe u Nemačkoj, zapravo potpuni progon Srba. Ja sam izašao iz "Jugoeksporta" i sve do 2000. ostao u jednoj nemačkoj firmi, koja se bavila čelikom i vatrostalnim materijalima.

Ništa bez Sirogojna

Nostalgija i emotivna vezanost za Sirogojno, Ljubojevića su podstakli da posle skidanja sankcija Srbiji, u Frankfurtu otvori butik "Sirogojno" džempera. Svih tih godina u Sirogojnu je i dalje postojala društvena firma koja proizvodi džempere, na čijem čelu je Dobrila Smiljanić.

- Kako su bili vezani i uvozom ali i izvozom, sankcije su ostavile ogroman uticaj na njih. Bilo je nemoguće da se povrate nazad. Ja sam krenuo da prodajem džempere u butiku, išao sam na sajmove u Nemačkoj, još uvek tamo nije bilo uticaja Kine i kineske robe. Međutim, dešavalo se da ja naručim džempere iz Nemačke, a oni ne mogu da to urade: ne mogu da plate pletilje, da uvezu vunu ...

Neko od ljudi koji su tada bili u poslu, predložili su Ljubojeviću da kupi osnovna sredstva "Sirogojna".

- To je bila 1997. godina i to je bila prva aukcijska privatizacija. Ja 1. januara 1998. godine preuzimam društveno preduzeće "Sirogojno", sa 50 radnika. Krenem punim jedrima, krećemo sa izvozom za Nemačku, Ameriku, sve moguće veze smo obnovili, krećemo na sajmove, i to funkcioniše. U to vreme uvodimo i još neke proizvodnje, recimo kartonske ambalaže... Dolazi septembar/oktobar ’98, kada NATO već preti bombardovanjem, što se odražava na plasman robe u svetu.

Bela i crna lista

Nekako su to preživeli do marta, kada kreće bombardovanje, i "Sirogojno" potpuno staje. Ljudi primaju plate, ali firma niti izvozi, niti ima ikakvih aktivnosti. Po završetku bombardovanja kreće sve ispočetka. U to vreme, Evropa uvodi "belu listu" sa 400 firmi iz Srbije, koja dozvoljava tim firmama da mogu da izvoze u Evropu. Na toj listi nalazi se i "Sirogojno".

Presrećni, kreću opet u izvoz, međutim tadašnja vlast ih stavlja na "crnu listu", kada opet sve pada u vodu, ne mogu niti da priđu carini, a kamoli da nešto izvezu.

To obeležje skinuto im je 6. Oktobra, kada kreće veliki uspeh ove kompanije.

- Krećemo u obnavljanje tržišta za džempere i u sve veću proizvodnju zamrznutog voća. 2000. godine smo napravili hladnjaču, krenuli smo sa malim količinima, da bismo već 2007. godine u Sirogojnu napravili modernu hladnjaču sa svom opremom koja u svetu postoji. Iste godine smo kupili i hladnjaču u Požegi, koju smo dogradili modernim pogonima za prebiranje, sortirtaranje voća itd, koja i danas posluje. Danas je to značajan kapacitet koji je nadmašio regionalni karakter, a i priznat je u svetu – objašnjava Ljubojević, dodajući da džemperi sada donose samo 10% prihoda "Sirogojno Company", ali da je to važan deo posla za tamošnje stanovništvo.

I sada se, kaže, dosta radi na podizanju nivoa kulture u Sirogojnu, animira se stanovništvo, organizuju likovne kolonije, koncerti, književne večeri, događaji koji podižu njihov nivo znanja i obrazovanja.

Džemperi iz Sirogojna odavno su preoznali svetski kreatori Pjer Karden i Misoni, ali i mnogi drugi. Prodaju se po celom svetu, pa čak i u Japanu. Ljubojević s ponosom kaže i da je, primera radi, svaka treća prodata malina u Švedskoj, ona iz Sirogojna.

Ostao u Sirogojnu

Ipak, bez obzira na međunarodni uspeh, Ljubojević svoje selo ne zaboravlja. I danas živi tamo, iako je proputovao sveta. Kada ga pitaju odakle je uvek kaže iz Sirogojna, nikada ni iz Čajetine, ni sa Zlatibora.

U kompaniji sada ima oko 150 zaposlenih.

- Smatram da svako ko ulazi u neku firmu mora da dođe sa pretpostavkom da mora da zaradi platu. Nisam za pritisak na poslu, niti da treba da imate strah u firmi u koju ulazite. Treba imati korektan odnos sa svima, treba ih pohvaliti kada nešto dobro urade, ali i ukazati na grešku, ne treba prećutati. Mislilm da imamo veoma kolegijalan odnos u firmi, da se razlike u obrazovanju u svakodnevnim odnosima ne vide, jer svako zavređuje poštovanje. Bez obzira šta radi, svako se mora poštovati, pod uslovom da to što radi, radi najbolje i najodgovornije.

Porodična firma

Rade Ljubojević oženjen je Rosom sa kojom ima sina Đorđa i kćerku Anu. Supruga vodi proizvodnju rukom rađenih džempera, dok ja sin zadužen za prodaju, a ćerka Ana za razvoj firme, za nove poteze i marketing .

Velika je prednost ali i velika obaveza što je "Sirogojno Company" porordična firma, smatra Ljubojević.

- Imate razumevanje familije jer su svi tu, ako ima neki problem onda su svi tu da taj problem reše. Mislim da su porodične kompanije u Srbiji budućnost, ali da je za normalne ljude to velika odgovornost. Ne možete da upropastite kompaniju jer i egzistencija drugih članova porodice zavisi od toga.

Ipak, kaže, mana je što nikada ne može da se isključi iz poslovnih dešavanja.

- Čak i kada putujete u Volgograd vi ste u firmi, razmišlajte da li je urađeno ovo ili ono.

Kada pogleda unazad, vlasnik kompanije "Sirogojno" misli da nema velikih promašaja i "razloga da bi se nešto mnogo kajao". Nedavno priznanje kompanije EY za "Preduzetnika godine", ide u prilog njegovom mišljenju da nisu svi privrednici u Srbiji lopovi i tajkuni. "Ima i časnih ljudi koji su stvorili nešto znanjem i radom".

Ipak, posle toliko iskustva, Ljubojević smatra da "ne treba ići u borbu protiv vetrenjača, već tamo gde vas prepoznaju".

U životu ima vremena za sve

Kad neko hoće nešto, uvek može naći vremena za to, kaže Ljubojević. On slobodnog vremena ima, a najradije ga provodi ili putujući ili u Sirogojnu.

Zanima se izradom ramova za slike, i, nekako usput, kaže da je oivičio dela mnogih poznatih slikara, među kojima su i dela Olje Ivanjicki. Kaže i da čovek ne može da ne radi ništa, nego da mora da ima neku vodilju.

- Vreme ne možete zaustaviti, ali možete svaki dan da uradite nešto, tako da vam svaka godina bude obeležena. A vi birate čime ćete je obeležiti.

Uz osmeh, šeretski, kaže da ima vremena da ode u kafanu. Obožava tamburaše. Naravno da ima svoju omiljenu, u Sirogojnu. Kada je u Beogradu, sa prijateljima ode ili na Skadarliju ili na neki salaš u Vojvodini.

Ako ga neko pita da li je bogat, reći će da jeste, jer su deca, koja su iskoristila priliku da se obrazuju u inostranstvu i opet se vratila u Sirogojno, njegovo najveće bogatstvo.

A on, sve dok njegov rad doprinosi uspehu kompanije, ne razmišlja o penziji. Pa čak i kada se povuče, kaže da sebe ne može da zamisli kako igra šah sa penzionerima na Kalemegdanu.

Jelena Đelić