Miodrag Zarić, osnivač Specijalne bolnice za hiperbaričnu medicinu u Beogradu - Najuspešniji privrednik Juge

Miodrag Zarić

U vreme kada je bivšom Jugoslavijom cvetalo društveno vlasništvo odlučio se za privatni biznis. Proizvodi zanatsko gumarske radnje "Neopren" stizali su i do Amerike, a on je uživao status najuspešnijeg privrednika Juge. Do devedesetih godina bio je u gumarskoj proizvodnji, a onda je hiperbaričnu medicinu u Srbiji uzdigao do nivoa svetske.

U svetu medicine se, priznaje, još nije snašao, ali kada je hiperbarika u pitanju uživa veliki ugled na svim kontinentima.

Miodrag Zarić, osnivač Specijalne bolnice za hiperbaričnu medicinu u Beogradu, je svetski čovek. Poznavalac svega i svačega. Pasionirani ronilac, strasni pecaroš, skromni ljubitelj poezije, a pomalo se bavi i izadavaštvom.

Iza sebe ima biografiju na kojoj bi mu pozavideli mnogi, ali čvrsto stoji na nogama i svoj uspeh nesebično deli sa drugima.

U razgovoru za "eKapiju" evocira uspomene na životni vek dug sedam decenija.

Kujundžija Zarić

- Više ne znam da li se svog detinjstva zaista sećam ili ga pamtim iz priča drugih. Sećam se da sam učestvovao u oslobađanju Beograda i da sam pucao. Rusi su iz pravca Grocke dolazili do Lekinog brda u našu ulicu. Jedan od njih me je uzeo u naručje i dao mi svoju mašinku a ja sam pucao po svojoj kući. U njoj je stanovalo 6 porodica i uvek kad bih nešto skrivio kasnije govorili su mi vidi šta si uradio – započinje priču kroz osmeh.

Odrastao je na Lekinom brdu u kući časnih ljudi, zanatlija. Otac mu je bio zlatar, a majka šnajderka. Već sa 6 godina šio je haljine devojčicama u ulici, a pored oca je izučio zanat. I danas neretko sebe predstavi kao kujundžiju Zarića. Osim zlatarskog, ima majstorsko pismo još dva zanata - gumarskog i alatničarskog.

Završio je srednju hemijsku školu i Tehnološki fakultet, a prve stranice u radnoj knjižici ispisao u beogradskom "Rekordu". Tu je stekao osnovna znanja o gumarskoj proizvodnji, brzo je napredovao, vodio razvoj i najviše se bavio pravljenjem novih receptura.

U "Rekordu" je ostao 3 godine a onda se početkom 70-ih "usudio" da pokrene sopstveni biznis.

Privatnik

Da bi prijavio privatnu radnju, bez obzira na fakultetsku diplomu, bio mu je potreban gumarski zanat. Polagao ga je kod kolege iz "Rekorda" kome je bio nadređeni. Bio je to, kako kaže, samo jedan od apsurda tog vremena.

- Danas su svi biznismeni, a biti privatnik u to vreme nije bilo na ceni. Majka je plakala mesec dana što sam ostavio siguran posao, a prijatelji su me sažaljevali.

U "Neoprenu" je razvijao gumarsku proizvodnju, uglavnom ono što se uvozilo kako bi smanjio uvoz. Imao je oko 400 proizvoda, 10 zaposlenih i već ’76. godine postao je najveći privatnik u Jugoslaviji.

- Radilo se u 3 smene i večito sam bio u radionici zaprljan. Nisam bio gazda, "vukao" sam kao svaki drugi radnik. U vreme dok je išao projekat Zastava Jugo-Amerika, imao sam veći profit u izvozu nego cela "Zastava". Izvozili smo u Englesku, Finsku, Ameriku i NATO alijansa se snadbevala kod mene...

Pneumatski jastuci za dizanje tereta su proizvod koji ga je, kaže, digao van nivoa onoga što je do tada radio. Kupola na Hramu Svetog Save krajem osamdesetih podignuta je uz pomoć ovih jastuka. Proizvodnju je osvojio sam, a početkom osamdesetih je dobio licencu i ime engleskog proizvođača "Holywell" iz Nju Kastla. Spajanje sa engleskom kompanjom zbog društvenog uređenja trajalo je skoro 2 godine, a onda je "Holywell" svoju proizvodnju izmestio u beogradski "Neopren".

- Posao je išao veoma dobro, osamdesetih smo postizali višemilionski izvoz u dolarima, a onda su došle devedesete. Poslednju pošiljku koju sam poslao za Ameriku dočekale su sankcije pre nego je roba istovarena u Njujorku. Krenuli su problemi, a kada se jedanput izgubi, naročito tako ozbiljno, tržište se teško ponovo dobija - iskren je Zarić.

Pod pritiskom

Sagovornik "eKapije" je strastan ronilac. Prvi put zaronio je sa 15, aparate stavio sa 17 i prvi auto kupio zaronivši u Dunav. Seća se, bio je januar mesec, reka pod ledom i trebalo je očistiti cev pamučnog kombinata Grocka. Završio je posao za nekoliko minuta i ostao još pola sata pod vodom jer mu je bilo neprijatno što je posao završio tako brzo. Od honorara je kupio fiat 850 specijal, koji ga je služio dobro u narednim godinama.

Ovaj hobi kasnije ga je uvukao i u svet hiperbarične medicine u kome uspešno pliva već 2 decenije.

- Ronivši s godinama sam se spuštao sve dublje gde su kao prateća oprema postojale i hiperbarične komore. Hiperbarika i ronjenje su jako vezani, mnogo ljudi iz ronjenja radi u hiperbarici jer ima istančan odnos prema pritiscima. Znao sam da se u njima leče i drugi bolesnici, a kada je Jugoslaviju zadesio rat, i skoro svaka povreda bila praćena amputacijom, hteo sam nekako da pomognem i odlučilo sam da napravim centar za hiperbaričnu medicinu u Beogradu.

Za godinu dana obišao je 15-ak proizvođača komora, 40 centara po svetu i ’94. godine krenuo sa poslom. U tom trenutku u Srbiji su postojale samo 3 jednomesne komore u bolnici u Zemunu. Prva Zarićeva imala je 12 mesta i ono što je do tada moglo biti urađeno za ceo dan sada se završavalo za 1 sat. Vrsni poznavalac hiperbarike dr Nikola Dekleva uveo je svoje doktrine i otvorio im vrata sveta.

- Tokom godina, uključujući i ratni period, lečili smo 300 gasnih gangrena. Ona je u 90% slučajeva smtronosna i ne može je preživeti niko ukoliko ne uđe u komoru. Tretmanom u komorama smrtnost je oko 7%. Kod nas je bila 0. Onaj ko je došao živ u komoru izašao je i to vrlo brzo.

Bolnica je u početku nosila naziv po Zarićevoj kompaniji "Holywell-Neopren", zatim postala zavod pa bolnica. Već godinu dana po osnivanju ušla je u sistem zdravstva te se u njoj i dan danas bolesnici sa određenim oboljenjima leče o državnom trošku.

Terapijom kiseonikom na povišenom pritisku leče se posledice dijabetesa, infekcije, trovanja, oboljenja krvnih sudova...

Dnevno kroz Specijalnu bolnicu u Beogradu prođe 300 pacijenta, a rezultati izlečenja su iznad svetskih. Prema stavu Evropskog komiteta za hiperbaričnu medicinu najbolja je na Starom kontinentu. Svoja odeljenja bolnica ima u Kliničkom centru Srbije, Institutu za ortopedske bolesti Banjica, Specijalnoj bolnici "Merkur" u Vrnjačkoj Banji i pokretnom centru koji je nastanjen u Bujanovcu. Raspolaže sa petnaest komora, izuzetno tehnološki opremljenih i nastavna su baza Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Kadar je dobro tehnički potkovan, pa su stručnu pomoć Zarića i saradnika potražile države iz celog sveta - od Ujedinjenih Arapskih Emirata do Bolivije.

Bolnica će uskoro postati i Evropski centar za autizam budući da se u njoj svakodnevno besplatno leči 30 autistične dece iz celog sveta, ali Zarić za sebe ne misli da je humanitarac.

- Baviti se medicinom je human posao ukoliko ga humano radite. Rad sa takvom decom je veoma težak, a preporuka je da se nastavi sa tretmanom jer su rezultati vrlo dobri.

Dubine

Svoja iskustva o hiperbaričnoj medicini Zarić će ovog septembra podeliti sa kolegama sa starog kontineta na Evropskom kongresu hiperbarične medicine koji će biti održan u na ostrvu La Reunion u Indijskom okeanu. To će mu ujedno biti i odmor.

- Posao je divna stvar, ali kad postane večiti hobi to ne valja.

Zvanično, na odmoru nije bio pune 23 godine.

- Nekada smislim neki posao negde, odradim šta treba za sat i po, dva i ostanem par dana. Ranije sam imao svoj brod u Dubrovniku, odem izronim se, ronio sam svuda po svetu, ali već dugo nigde ozbiljno – kaže naš sagovornik, dodajući da s nestrpjenjem iščekuje odlazak na obale Indijskog okeana kada će upoznati i njegov podvodni svet.

Engleski duh

Što poslom, što privatno obišao je pola sveta, ima prijatelje na svim kontinentima, ali najviše voli da otputuje u London. To mu je najomiljeniji grad posle Beograda. Prvi put u engleskoj prestonici bio je ’68. godine.

- Sećam se da sam svakog jutra sretao čikicu koji mi je strašno ličio na Hičkoka. Uvek je nosio bele rukavice i crne lakovane cipele, a bio je čistač. Popričao sam s njim i svideo mi se njihov način života. Tada sam se zaljubio u London.

Putovanje u englesku prestonicu obećao je i svom nekadašnjem prijatelju Miki Antiću, ali je velikog srpskog pesnika smrt omela u tome. Antić je ipak stigao do Londona. Englesko izdanje "Mita o ptici," koju je Zarić izdao, stajala je na vrhu piramide najpoznatije londonske knjižare. Posvetio ju je svojim prijateljima, nekadašnjem ambasadoru Britanije u Srbiji Ajvoru Robertsu i njegovoj supruzi Elizabeti, a poklonjena je deci oboleloj od cerebralne paralize u ostrvskoj zemlji.

- Vaš Mika Antić je bolji od Prevera, rekli su mi.

Uskoro će izdati još jednu knjigu. Izdavačka kuća "Oxford" prvi put je dala pravo da prevedemo njihovu knjigu, a "Diplomatska praksa" će izdanje na srpskom verovatno doživeti na jesen.

Malo slobodnog vremena koje mu ostaje Zarić provodi na pecanju, a najviše uživa u krugu porodice. Otac je dvoje dece i ponosni deda troje unuka. Sin Petko je mašinski inženjer, tehnički direktor u Bolnici, dok će ćerka Olga voditi ekskluzivni restoran koji grade na salašu nedaleko od Beograda.

Ivana Bezarević