Danica Vučenić, novinar RTV B92 - Kažiprst kao životna misija

(Foto: mozzart sport)

Jedna od zvezda RTV B92, zahvaljujući višegodišnjem požrtvovanom novinarskom angažmanu, visokoj profesionalnosti i entuzijazmu koji je krase, uspela je da posao koji radi uzdigne na nivo životne misije. Brojne nagrade koje je dobila tokom dosadašnje karijere dodatno su rasplamsavale njenu ljubav prema novinarstvu, istini i pravdi. Otuda onoliko strasti i pozitivne buke u svakoj emisiji kultnog Kažiprsta, koji uređuje i vodi od aprila 2005. godine

Temperamentna Zrenjaninka se bez pardona hvata u koštac sa svim gorućim problemima u društvu, do poslednjeg trenutka pokušavajući da svakog radnog jutra pronađe što kompetentnijeg sagovornika. A posle toga se, u ime pola miliona slušalaca "devedeset dvojke", transformiše u narodnog advokata koji pitanjima prosto samelje gosta. Pri tom, nije našpanovana samo na zadavanje, nego i na primanje udaraca koji su u ovakvoj formi intervjua prosto neizbežni. A kada se mikrofoni isključe, poput umornog boksera, Danica odšeta do kafe-kuvarice, zapali cigaretu, da bi posle dva dima počela da razmišlja koga će sutra pozvati na megdan...

- Mama mi je pričala kako sam uvek htela da budem novinarka. Rođena sam u Zrenjaninu i kao srednjoškolka sam počela da radim jednu omladinsku emisiju na Radio Zrenjaninu. Mi klinci smo se skupili, dali su nam 15 minuta prostora i verovatno bismo se stideli kad bismo to slušali danas, a-ha-ha... Između ostalih, u toj priči je bila i moja najbolja drugarica Vojislava Crnjanski, koja je zaposlena u Večernjim novostima.

Kako si zamišljala novinarsku profesiju kad si je tako rano zavolela?

- Moja mašta se razlikuje od stvarnosti u kojoj živimo i radimo, jer je u dečjoj intrepretaciji novinar osoba koja dosta putuje, razgovara s finim ljudima i neprestano mu je zanimljivo u životu, a-ha-ha...

Dobro, ima među političarima i finih ljudi?

- Posao mi je takav da pričam s političarima, ali moram da kažem da s njima nemam negativna iskustva u smislu pritisaka pre emisije i sličnih stvari.

Svojevremeno si, posle dobijanja prestižne nagrade, na originalan način prokomentarisala zašto si postala pripadnik "sedme sile". Sećaš li se te izjave?

- Da, da, citirala sam u stvari jednu francusku izreku u kojoj se kaže da je bolje baviti se novinarstvom nego ne raditi ništa. Eto, ja se vodim tom maksimom.

U kojoj redakciji si stekla prva novinarska iskustva?

- Još kao student FPN, na drugoj-trećoj godini, honorarno sam sarađivala u emisiji Niko kao ja, koja se emitovala na drugom programu Radio Beograda. Urednica mi je bila Svetlana Lukić i tu sam ostala sve do 1990-91. godine, kad smo svi napustili RTS.

Da li si, radeći u toj legendarnoj emisiji, zapravo na najbolji moguči način ispekla zanat?

- Od Cece Lukić smo naučili da o svemu kritički razmišljamo, i to u ono vreme, zbog čega je ta emisija bila veoma popularna. U stvari, to je bila jedina emisija na medijskoj sceni Srbije tog kalibra. Još da napomenem da su od radio-stanica tada postojali samo Radio Beograd i Studio B, kao i B92, koja se čula u krugu dvojke. Dakle, nije imala uticaj van Beograda. Bilo kako bilo, sumnjali smo u sve što vlast plasira u javnost, što i jeste posao novinara i dan-danas. Doživljavali smo sebe kao advokata publike koji se trudi da zadovolj njihova očekivanja i objasni im šta se krije iza serviranih informacija.

Na koji način ste u ono vreme dolazili do informacija uz pomoć kojih ste raskrinkavali strogo čuvane državne tajne?

- Zvanični izvori informacija su bili toliko zatvoreni da smo mi slušaocima dočaravali šta se dešava mahom kroz korišćenje dokumentarnih snimaka. Ako odemo na ratište, zabeležimo izjave naroda o tome šta se tačno događa, ako odemo u logor, onda snimimo zatvorenike koji pričaju kakav tretman imaju ili razgovaramo s ljudima na protestnim skupovima kojih je tada bilo dosta.

Jesu li za vas postojali neki limiti, u smislu dokle smete da idete?

- U ekipi koja je uz Cecu radila emisiju Niko kao ja malo ko je bio stariji od 21 godine. Mislim da su to prave godine da se ne obazireš na limite. Čak smo ih i kršili, pošto nam nije bilo stalo do njih. Sve se to skockalo kako treba, da bi na kraju emisija bila ukinuta, pa smo se i mi razišli na razne strane. Ja sam konkretno počela da radim za Radio Slobodna Evropa tokom devedesetih godina, posle čega sam došla na B92.

Da li si se brzo uklopila u novi radni ambijent?

- Naravno, jer sve su to bili ljudi koje sam poznavala i s kojima sam sarađivala punih 10 godina i plus se s njima privatno družila. Nekako sam uvek znala da ću završiti na "devedeset dvojci", da će mi tu biti konačište, a-ha-ha... Iz tih razloga, taj transfer je kod mene izazvao radost, a ne stres.

(Foto: mozzart sport)

Otkad si autor Kažiprsta i kako se odvijala geneza ove emisije?

- Nisam sigurna, ali mislim da Kažiprst vodim od aprila 2005. godine. Emisija je osmišljena 2001. godine i zamišljeno je da traje sat i po. U narednom satu smo pravili razne pakete, priloge magazinskog i dokumentarnog karaktera i komunicirali s publikom.

Ko je kum, ko je dao emisiji ime?

- Koliko ja znam, naziv je smislio Dušan Mašić, pripadnik stare garde B92. Kažiprst je postojao i pre 2001. godine u 15-minutnoj formi, takođe u jutarnjem terminu, pre prvog dnevnika. U goste bi došao kolega novinar s kojim bismo listali štampu. U jednom periodu je Kažiprst bio zaboravljen, a onda smo ga vratili u pomenutu jednoipočasovnu formu. Na kraju je prerastao u politički intervju koji ide svakog jutra. Eto, to je u glavnim crtama istorijat Kažiprsta.

Sudeći po rafalnoj paljbi pitanja kojom udaraš po sagovornicima, uvek si sjajno pripremljena. Koliko je teško održavati vrhunsku formu?

- Pošto svako jutro radim sama, bez ikakve pomoći sa strane, ja sam od ponedeljka ujutru do nedelje potpuno obuzeta poslom. Problem je što ne radim strogo političke teme, već i sve ostalo, tako da pedantno iščitavam novine, gledam TV emisije, prikupljam dokumentaciju... Jednostavno, moram iznova da učim o svojim sagovornicima, da bih ih pitala prave stvari.

Koliko traje tvoj radni dan?

- Od pet ujutru do pola dvanaest uveče. Eto toliko.

Prema relevantnim podacima, 500.000 slušalaca i gledalaca RTV B 92 svakog radnog dana prati tvoju emisiju. Da li ti činjenica da na taj način kreiraš javno mnjenje podiže adrenalin?

- Bez obzira na to da li me sluša samo jedan čovek ili njih pola miliona, osećam podjednaku odgovornost za javno plasiranu reč. Posao novinara i jeste da o tome brine. Od moje publike živim i zato pokušavam da rešim neke njihove probleme. Ne bavim se pri tom problemima vode i struje, nego drugačijom vrstom problema koji su u kontekstu moje emisije. Smatram da celokupan program svakog medija, pa i novina, mora da bude postavljen u tom kontekstu. Mislim da je to veoma velika odgovornost.

Imponuje li ti i neosporni uticaj koji Kažiprst evidentno ima na drugove političare, bar na one koji ne kubure s odgovornošću?

- Tokom školovanja sam bila štreber, a štreber sam i dan-danas. Imam dovoljno godina da sebi ne smem da dozvolim da se brukam, to je sad pitanje odnosa prema poslu koji obavljam. Svesna sam izloženosti i kritici, odnosno proceni, na tri medija: radiju, televiziji i info kanalu, plus internetu. Zato ne smem sebi da dozvolim tu vrstu blamaže da se plašim sagovornika, što je danas najveći problem novinara. Ne razmišljam da li će i šta neko da mi kaže i postavljam pitanja za koja smatram da su od značaja za moju publiku kako bismo razjasnili ili temu, ili ličnost.

Boje li se, s druge strane, sagovornici tebe, jer sigurno onima s malo više putera na glavi nije svejedno kad ti izađu na crtu?

- Treba poštovati i njih. Pre svega, oni to razumeju i očekuju da budem više ili manje oštra. Dakle, oni dolaze u emisiju na megdan, znaju kakva pitanja postavljam i da zaoštravam, ali ipak dođu. Korektni su sagovornici koji su svesni da tu nema ništa lično.

Jesi li imala tremu kad je Kažiprst počeo da ide i na TV B92?

- U početku sam bila protiv te ideje Verana Matića.

Zašto?

- Zato što sam mislila da će moja radijska publika da pobegne na televiziju. Prva stvar. Druga stvar je to što je radio bajkovit medij, pomalo misteriozan. Ljudi zamišljaju kako izgledam i to mi je oduvek bilo interesantno. Verovala sam da ćemo na taj način demistifikovati radio i da će ljudi prestati da ga slušaju. Međutim, dogodilo se nešto super, a to je da su oni koji su slušali radio nastavili da ga slušaju, dok su privrženici televizije Kažiprst gledali na TV-u. Reč je o dve potpuno odvojene publike. Tako da se ispostavilo da je Veran bio u pravu, jer je emisija dobila posebnu težinu. Bez obzira na to što se i ja i moji sagovornici ponašamo "radijski". Nemamo uglađeni TV studio, sve je spontanije, radio dopušta gestikulaciju...

Računaš li i gestikulaciju kao jedno od oružja u borbi sa sagovornicima?

- Energična sam po prirodi i smatram da ovaj posao ne može da se radi bez strasti. Iako imam lepih godina i ćerku Ivu koja je u drugom razredu osnovne škole, osećam strast prema svom poslu kao prvog dana. Onog trenutka kad izgubim tu strast koja me vozi, otići ću iz ovog posla.

Kad si već pomenula ćerku, da li je možda izjavila kako će krenuti tvojim stopama?

- Prvo je rekla da će biti učiteljica, pa onda arheolog, ali novinarsku profesiju, bar dosad, nije pominjala. Što je super, a-ha-ha...

Koliko ti znače brojna novinarska priznanja koja si dobila?

- Lagala bih ako bih rekla da mi ne znače. Posebno sam se obradovala nedavno kad mi je moj grad Zrenjanin uručio jednu lepu nagradicu. Naime, od vune su napravili statuu ruke s kažiprstom. U suštini, nagrade su posebna potvrda da drugi primećuju to što vi radite. Lepo je to.

Pričamo o svetloj strani medalje, međutim, da li iskrsnu trenuci kad zažališ što živiš od novinarskog hleba?

- Svaki dan se pokajem tri puta što sam ušla u novinarske vode. Pod brojem jedan, zato što radim naporan posao. Treba imati snage da svaki dan uradiš manje ili više konfliktni intervju. Potom, treba biti spreman i za primanje udaraca, a ne samo za zadavanje. Navela bih dalje stanje u kojem se naša profesija danas nalazi. Vlasnici se prema nama ponašaju kao prema robovima, što znači da smo u robovlasničkom odnosu. Generalno smo loše plaćeni i svi koji žele da budu novinari treba da znaju kako će loše živeti u materijalnom smislu.

Postoji li intervju na koji si naročito ponosna koji si "dobila nokautom"?

- Joj, ne znam. Ma nije meni cilj da nokautiram sagovornika. Stvarno nije. Svaki intervju ima smisla, posebno kad sagovornik izbegava da da odgovor, a ja nastavim da insistiram i tada se tačno zna šta se krije u pozadini. Ne bih mogla da izdvojim neki intervju posebno, ali mogu da navedem ko su teški sagovornici. Samo, prvo da kažem da nijedan sagovornik sa naše političke scene nije lagan. Kao, na primer, Ivica Dačić, Čedomir Jovanović, Aleksandar Vučić, potom Dragan Đilas, Toma Nikolić, Mlađan Dinkić. Različiti su, ali su svi inteligentni.

Da li se slažeš da je Milo Đukanović ipak najveći majstor da odgovori na sva pitanja, a da u stvari ne odgovori ništa?

- O, da, da, razgovarala sam s njim i bilo je veoma naporno. Veoma je izazovan, ali i težak sagovornik.

Pored brojnih poslovnih obaveza, nađeš li iole vremena za dokolicu, izlaziš li?

- Slabo. Volim da idem u Ipanemu koja je u mom komšiluku i mnogo mi se sviđa Opera, koja je gore, pored Mažestika, gde se služi dobra hrana u divnom ambijentu. Pored fensi mesta, volim i kafane, ali je pravih kafana u Beogradu sve manje.

Kad pomenu hranu, kakva si kao kuvarica?

- Obično kuvam preko vikenda za mene i ćerku i mogu da kažem da sam dobra kuvarica.

Ne bi se baš uklopilo u šablon kad se Zrenjaninka ne bi snalazila za šporetom.

- Pa, to, to, Sosa, a-ha-ha...

Ideš li u rodni kraj?

- Bar jednom mesečno ili keva dođe kod mene u Beograd.

Je l' te zaustavljaju Zrenjaninci na ulici kad te prepoznaju?

- Prilaze mi i mnogi se zaprepaste kad saznaju da sam iz Zrenjanina.

A da li te "startuju" i po prestonici?

- Da, samo što ima i onih koji me ne vole. Ali dobro, ne smeta mi to, sve je to deo posla. Na kraju krajeva, cilj novinara i jeste da ljude ne ostavi ravnodušnim.

Bavila si se u emisijama i sportskom tematikom. Da li to znači da se razumeš i u sport?

- Ne baš. Jednom prilikom tema su bili navijači i zato sam razgovarala s Duškom Vujoševićem. U sport se ne razumem i ne bih se usudila da se bavim materijom s kojom nisam upoznata. Moj tata je bio navijač Crvene zvezde, zbog čega sam se verovatno u osnovnoj školi deklarisala kao zvezdaš. Ipak, nikada nisam naučila fudbalska pravila. Nešto malo sam trenirala rukomet i bavila se ronjenjem, tačnije, praćakala sam se po vodi, a-ha-ha...

Pratiš li možda teniska dešavanja otkako po svetu vedre i oblače Novak i kompanija?

- Čitala sam neka istraživanja po novinama koja su rezultirala podatkom kako sve veći broj mladih u Novaku Đokoviću, Ani Ivanović, Jeleni Janković vidi svoje idole. I to je super ako se vrednosni sistem mladih ljudi menja. Idoli više nisu Ceca i Jeca, Arkan ili ne znam ko, već oni koji su svojim radom i talentom nešto postigli. Ambicija je dobra stvar ako je dobro usmerena. E sad, bilo bi sjajno kad bismo imali šampione i u drugim oblastima, a ne samo u sportu.

Šta sve gledaš na TV-u?

- Po službenoj dužnosti gledam sve informativne emisije, vesti, poneki tok šou. Uvek gledam Upitnik, Svedok i Nelino Raspakivanje na RTS-u. Takođe, pratim Sarapu na Studiju B. Najčešće se događa da sam na internetu, dok mi u pozadini ćakula neka emisija i onda obratim pažnju ko je gost. Najviše od svega volim da gledam filmove, pogotovo u bioskopu.

Na koji još način održavaš u zdravom telu, zdrav duh?

- Šetam s ćerkom po Kališu i redovno idem u jednu striktno žensku teretanu na rekreaciju.

(Foto: mozzart sport)

VOLELA BIH DA INTERVJUIŠEM PUTINA

Jedna od zvezda RTV B 92, na naše pitanje postoji li neostvarena želja kad je u pitanju intervju s nekom ličnošću s javne scene, odgovorila je kao iz topa.

- Ovde kod nas takva osoba ne postoji, a što se tiče svetskih političara, volela bih da intervjuišem Vladimira Putina. Samo ne po uobičajenoj, režiranoj proceduri, nego na moj način. Jedino tako bi me zanimalo.

KO TO TAMO NEĆE DA PEVA?!

Danica ima spisak pojedinaca koji nikako da joj "dolijaju"...

- Ima ih koji izbegavaju da budu moji gosti, ali neću da ih imenujem, pošto je njihovo legitimno pravo da ne dođu, kao što je isto tako legitimno da dođu. I ne ljutim se zbog toga, uopšte nemam problem s tim. Kad neće da dođe neki ministar koji snosi odgovornost pred javnošću, građanima, biračima, poreskim obveznicima, onda pronađem adekvatnu alternativu.

DIVIM SE BRANKICI STANKOVIĆ

Prema mišljenju naše sagovornice, istraživačko novinarstvo u zemlji Srbiji nalazi se u fazi izumiranja.

- Sve se tabloiziralo, internet je postao predominantan i upadamo u situaciju da informativnog novinarstva sve slabije ima. Sve se svelo na, pod znacima navoda, ekskluzivitet, na površno pipkanje stvari. Naravno, izuzimajući moju koleginicu Brankicu Stanković kojoj odajem svako priznanje kao najhrabrijoj osobi u ovoj državi. Kažu i za mene da sam hrabra, samo, moja i njena hrabrost je neuporediva. Na pretnje sam oguglala i samo jednom sam se uplašila, jer je pomenuto moje dete. Prijavili smo policiji, koja je taj slučaj brzo razrešila. Kao što već rekoh, jedni te vole, drugi te mrze, prosto je to deo posla.

Piše : Milorad Plazinić

izvor :