Branko Ružić, šef poslaničkog kluba SPS i potpredsednik FK Partizan -Teniski bum kao pobeda ulaganja u sopstvenu decu

Šef poslaničkog kluba SPS-a u Narodnoj skupštini i potpredsednik Fudbalskog kluba Partizan uspeh u tenisu, koji meri s trijumfom na Svetskom prvenstvu u fudbalu, posmatra kao posledicu ljubavi tenisera prema svojoj zemlji, koja nije opterećena prepotencijom i pretencioznošću. S obzirom da država nije mogla da ih podupre u vreme njihovog stasavanja, za srpske teniserke i tenisere koji su slavom ovenčali ime domovine možemo da zahvalimo najpre njihovim roditeljima, jer su ulagali u sopstvenu decu

Kao sin cenjenog diplomate nekadašnje SFRJ, Branko Ružić praktično nikada nije imao većih nedomica po pitanju posla kojim će se jednog dana baviti. Sudbina se ipak potrudila da malo zakomplikuje situaciju, pa je aktuelnom šefu poslaničke grupe SPS-JS onomad iznenada, u hodu, postavila neke nove "znakove pored puta". Registrovao je i analizirao svaki od njih i tako spontano počeo da razmišlja i o profesionalnom bavljenju sportom. Nekoliko godina je strastveno trenirao tenis, potom je fudbalski teren postao njegovo polje snova, da bi mu u jednom periodu odrastanja košarkaška lopta bila sve na svetu.

Godine su proletele i Ružić je stekao status političara od ugleda, čoveka u koga predsednik SPS Ivica Dačić ima neograničeno poverenje. Iako mu karijera u kontinuitetu ide uzlaznom linijom, još uvek ume da se zamisli i zažali zbog neostvarenih sportskih snova. Sećanje na vreme kada je igrao tenis posebno su navrla dok je nedavno s tribina bodrio heroje nacije, naše teniske reprezentativce...

- Bio sam u Areni sa suprugom, sinom i prijateljima. Mislim da je uspeh naše teniske reprezentacije ravan osvajanju Svetskog prvenstva u fudbalu. Dejvis kup je globalna stvar, globalna vrednost, prisutna u svim domovima na zemaljskoj kugli, zato taj trijumf ima dodatnu specifičnu težinu. Koliko znam, ovo je bio 99. Dejvis kup, nadam se da ćemo sledeće godine pobediti na 100. jubilarnom takmičenju najboljih teniskih reprezentacija sveta. Dokazali smo da ovog puta nije proradio inat i one naše, da kažem klasične osobine, već timski duh koji je građen godinama. Više je to u stvari familijaran odnos između igrača i stručnog štaba. Tu nema pretencioznosti i prepotencije, ima ljubavi prema svojoj zemlji, državi, narodu i građanima koji to umeju da cene. Rečju, srpski teniseri su najbolji ambasadori naše zemlje – započinje razgovor za MOZZART Sport Branko Ružić, predsednik Izvršnog odbora SPS-a.

Imate li valjano objašnjenje za naš teniski bum? Kako to da Srbija kao siromašna zemlja koja minimalno ulaže u tenis postane nezvanični svetski šampion?

- Na žalost, država se u ranijem periodu uvek maćehinski odnosila prema mnogim sportovima, a naročito prema individualnim, pa tako i prema tenisu. Ulaganja i odricanja su pre svega bili odlika roditelja Novaka, Viktora, Janka, Jelene i Ane, ali moram da kažem da postoji čitava armija roditelja koji su isto ulagali u svoju decu, međutim, ona nisu uspela. Sistemski je važno da država napravi civilizacijski iskorak, jer ukoliko želite normalnu omladinu koja neće posezati za društvenim pošastima, onda je važno da ulažete u sport. I to ne samo u profesionalni sport, već pre svega u amaterski. A sam fenomen teniskog buma vezan je za period turobnih vremena u kojima timski sportovi nisu mogli da dođu do izražaja, pošto je država bila pod sankcijama. Upravo zbog toga mnogi su se opredelili za afirmisanje individualnih sportova i ulaganja u sopstvenu decu.

A da li ste se vi bavili nekim sportom kad ste bili "mlađan lovac"?

- Voleo sam oduvek sport, volim ga i danas. Dok sam živeo u Australiji, neke dve godine, igrao sam aktivno tenis. Fudbalom i svim drugim sportovima bavio sam se rekreativno s drugarima. Uvek sam želeo da postignem nešto u nekom od sportova, ali nisam preterano stremio ka ostvarenju tog cilja. Zato ću celog života žaliti što nisam odigrao neku zvaničnu utakmicu. Doduše, jesam kao klinac odigrao košarkaški meč, a sad kad me pogledate, to zvuči smešno. Ali igrao sam pleja u KK Banjica s Voždovca.

Pitanje za koga navijate u vašem slučaju je izlišno…

- Da, potpredsednik sam FK Partizan. Na rivalitet s Crvenom zvezdom gledam kroz kvalitativan pristup i mislim da su Partizan i Zvezda srpski nacionalni brendovi koje treba afirmisati i koristiti, a ne praviti destruktivne podele. Naravno da mi je kao potpredsedniku Partizana drago što dominiramo u srpskom fudbalu poslednjih godina. Kako je krenulo, čini mi se da će uskoro tome biti jedna decenija. Ipak, veoma je važno da se ulaže u fudbalske centre širom Srbije i da nemamo opet polovinu lige iz Beograda. Odgovorni iz FS Srbije kroz sistematičan pristup treba da odrade do kraja ono što kvalitetno rade, uz pomoć čitavog društva. Dakle, pored kuće fudbala, da novac dobijen od države bude uložen i u fudbalsku infrastrukturu na nekim stadionima u unutrašnjosti, pre svega u gradovima poput Niša, Užica, Novog Pazara… Na taj način trebalo bi da dobijemo što veći broj afirmisanih talenata i kvalitetniju ligu.

Kujete li u Humskoj planove da sledeći put zabeležite mnogo uspešniji nastup u Ligi šampiona?

- U fudbalu je najvažnije da imate mirnu situaciju u klubu, da u upravi vlada familijaran odnos koji mi imamo, baš kao teniseri o kojima sam malopre govorio. Na redovnoj skupštini promovisali smo koncepciju i viziju Partizana u odnosu na projekat evropskog Partizana koji je predsednik Đurić izložio pre godinu dana. Dobitnu kombinaciju čini sveobuhvatan pristup, gde se uprava bavi resorima za koje je i zadužena i gde se struka bavi strukom. Ovde moram da napomenem, što nije neskromno, da imamo najboljeg mladog trenera u Jelen Superligi, regionu, a i šire. Neko će reći da Sale Stanojević neke stvari radi hazarderski, ali to nije tačno. On svakom meču pristupa krajnje analitički, pa mi iz uprave nemamo nikakvu glavobolju u vezi same struke.

Da li ćete u predstojećem prelaznom roku zaista dovesti klasna pojačanja kao što "pretite" navijačima?

- Svakako. Sve zarad postizanja što boljih rezultata u Evropi. Podrazumeva se da prvo moramo da postanemo prvaci države da bismo izašli na evropsku scenu i zaigrali u Ligi šampiona, što se u ovom trenutku ne dovodi u pitanje. Potrebni su nam brži igrači koji mogu da odgovore izazovu velikih evropskih mečeva. Istina je da smo imali negativne rezultate u ovogodišnjoj Ligi šampiona, ali mislim da se nismo obrukali. Naročito u prvoj utakmici u Donjecku i s Arsenalom, ovde u Beogradu. Ispostavilo se da u smislu fizičke kondicije nismo mogli da ispratimo ritam sreda-nedelja.

Postoji li igrač koga simpatišete više od ostalih?

- Sve su to divni momci, ne bih nikog da izdavajam. Ima mnogo mladih, ima i mojih vršnjaka, pošto nisam ni ja toliko mator. Ipak, pošto mi je blizak po godinama, s Krletom (Mladen Krstajić, prim. aut.) mogu najviše da pričam.

Koliko vaš naslednik ima godina i voli li sport?

- Milutin ima devet godina i trenira fudbal. Supruga Ana i ja imamo i ćerku Elenu koja ima četiri i po godine.

Da li sin trenira u Partizanu?

- Ne, bio bi to sukob interesa. Šalim se, trenira u FK Žarkovo zbog blizine kuće.

E sad da se preselimo na teren politike. U kom trenutku ste prelomili oko toga čime ćete se baviti u životu?

- Politika mi je od malih nogu bila prisutna u kući, jer mi je otac bio diplomata bivše SFRJ. Opredelio sam se za Fakultet političkih nauka i diplomirao na smeru Međunarodni odnosi. Bio sam student prodekan na Fakultetu političkih nauka, a 1996. godine učlanio sam se u Socijalističku partiju Srbije.

Zašto je izbor pao baš na SPS?

- Prevashodno zbog levičarskog programa koji je tada, kao i sada, iako renoviran, baštinio vrednosni sistem koji se tiče ravnopravnosti, društva jednakih šansi, društva socijalne pravde. Sve je to ideal kome težimo, jer možete da imate program, ali za njegovu realizaciju morate da imate podršku građana. I, naravno, kad uđete u politiku, teško je iz nje izaći.

Znači li to da je bilo trenutaka kad ste se pokajali što ste krenuli očevim stopama?

- Naprosto, nisam tip čoveka koji nešto radi, pa se posle pokaje. Radim nešto zato što sam odlučio da to radim i u to što radim verujem. Ima mnogo odricanja, pre svega u odnosu na porodicu, suprugu i decu. Ali tako sam se opredelio, jednostavno ne bih mogao da imam neko radno vreme od devet do pet popodne i da sedim u kancelariji. Za mene bi to bio turoban, dosadan i težak život. Mada je i ovo što radim veoma teško, uprkos uvreženom mišljenju građana da političari uživaju u svom poslu. Ako je uživanje da izađete iz kuće u sedam, pola osam ujutru i dođete uveče u jedan, i da se to dešava pet-šest puta u toku nedelje, onda uživamo. Pri tom stalno morate da budete nasmejani, sa svima da razgovarate, svako može da vas zaustavi na ulici, kritikuje ili hvali.

Je l’ vam često prilaze građani kad se nađete na javnom mestu?

- Kao i svakoga, sreću i mene kad se nađem na ulici. Hvala bogu, ne napadaju! Svaki građanin može da pita svog predstavnika ono što ga interesuje. Poslanici su samo delegati, pošto su građani nosioci suvereniteta. Iz tog razloga moramo da uvažimo te ljude ako nas nešto pitaju. Čak i kad su dosadni i imaju neka nesuvisla pitanja.

Složićete se ipak da ima dosta onih koji na konto bavljenja politikom žive kao bubreg u loju, iako to svojim učinkom ne zaslužuju.

- To je već stvar kućnog vaspitanja. Postoji ona narodna koja kaže da je čovek najkvarljivija roba. Mnogi umeju da se snađu, pokriju nekim drugim autoritetima i da na taj način veoma lepo žive ne radeći ništa. Nemam taj manir, nije to moj senzibilitet i nikad neće biti. Naravno da svako teži da, pre svega, živi normalan život, ali treba biti na zemlji. U odnosu na armiju građana Srbije koji žive na egzistencijalnom minimumu, ne mogu da se žalim. Naprosto, socijalno-ekonomska situacija je takva, a obaveza nas koji se bavimo politikom nije da lažemo narod, nego da kažemo šta je istina i da pokušamo da podignemo nivo životnog standarda.

Kome verujete najviše po pitanju informativnog dela TV programa?

- Tu sam tradicionalista, volim da gledam RTS. E sad, da li verujem ili ne verujem… Na takvoj sam poziciji da mogu da ne verujem zato što znam više nego prosečan građanin u Srbiji. Sve u svemu, gledam dnevnik Javnog servisa i TV B92. Postao mi je i Foks interesantan, odnosno Prva srpska televizija, mada ne znam zašto su potpisali ugovor s Crvenom zvezdom, jer im gledanost zbog toga neće porasti. A-ha-ha, šalim se, naravno.

Postoje li restorani čiju kuhinju posebno cenite?

- Ima, Sinđelić, Hajduk, Sokače, koje je iz Novog Sada došlo i ovde, mada više volim ono novosadsko. Pomenuo bih neizostavni Franš i Gušti mora. Što se klubova tiče, imam naviku da odem u Sinemu, bilo letnju ili zimsku. Volim sa suprugom da posetim pozorište, a ako mi obaveze dozvole, nađem se i na nekom koncertu, kao što su bili onaj Nine Badrić i Severine.

Niste pušač, nemate problem s novim, vrlo restriktivnim zakonom?

- Nemam, ali mogu da razumem one koji su se našli u problemu. Treba im pomoći, ali zakon je zakon. Ima poslanika koji su pušači, ali su glasali za donošenje tog zakona.

Doživljavate li Beograd kao sve evropskiji grad?

- Naravno. Vidi se to po brojnim događanjima, kao što su koncerti u Areni, Dejvis kup, i tako dalje. Sve što postoji u svetu, postoji i u Beogradu, koji je oduvek bio metropola. Reč je o simbiozi različitih uticaja i mnogih kultura… Cela Hrvatska, Bosna i Republika Srpska, pa Slovenci, svi oni dolaze kod nas jer nemaju ono što mi imamo. Stranci se podrazumevaju. Svi se dobro provode za relativno mali novac, a možemo da budemo još evropskija prestonica. Zahvaljujući mudrom rukovođenju gradonačelnika Dragana Đilasa i njegovoj dobroj saradnji sa skupštinom grada, odnosno njenim predsednikom Aleksandrom Antićem, to će sigurno i biti.

PREDSEDNIK TADIĆ STOIČKI IZDRŽAO FINALE U ARENI

Hteli smo da se našalimo s Brankom Ružićem, pa smo ga pital da li mu je bilo svejedno što su tokom prenosa finala Dejvis kupa TV kamere u kadru samo držale predsednika Srbije Borisa Tadića.

- Ne, ne, predsednik je došao poslednjeg dana i stoički je ostao dva i po sata među publikom. To je, naravno, bilo njegovo opredeljenje. Uopšte nije bitno ko je u kadru, jer to nije bila prilika ni za kakvu političku promociju. U stvari, čitav događaj bio je svojevrsna politička promocija naše zemlje, zato što je ceo svet gledao to finale. To je ono što je važno i prirodno je što su kamere s vremena na vreme slikale predsednika Tadića, a ne neku pevačicu.

Autor : Milorad Plazinić

izvor :

Socijalistička partija Srbije - SPS

Narodna skupština Republike Srbije

FK Partizan Beograd

Stepanović & Šipka Beograd

Mozzart d.o.o. Beograd

Branko Ružić

poslanik

fudbal

tenis

košarka

političar

politika

Ivica Dačić

KK Banjica

Milutin Ružić

Elena Ružić

Milorad Plazinić

Mozzart sport