Zoran Janković, gradonačelnik Ljubljane - Srbija će ući u EU 2021. ili 2022. godine

Ovo je najkraći sublimat razgovora vođenog sa Zoranom Jankovićem, gradonačelnikom Ljubljane, u Gradskoj kući slovenačke prestonice 8. septembra, istoga dana kada je hotel Intercontinental Ljubljana otvoren za posetu grupe novinara beogradskih, hrvatskih i slovenačkih medija. Gradonačelnik Janković, koji za sebe kaže da je "čistokrvni mešanac" srpsko-slovenačkog porekla, odavno je postao legendarni prvi čovek Ljubljane, kao što je i u regionu poznat kao veoma uticajan privrednik koji je svojevremeno stvorio trgovinski konglomerat Mercator. Zato su teme u intervjuu za Magazin Biznis bile razuđene – od srpsko-slovenačke privredne saradnje, preko pozicije regiona za članstvo u EU do sudbine Agrokora i strahovanja regiona od mogućeg stečajnog potresa. A kad je reč o saradnji Srbije i Slovenije, Zoran Janković naglašava:

– Naša saradnja sa Srbijom je odlična, ima uzlazni trend, a biće još bolje kada Srbija bude član Evropske unije.

Šta su prednosti a šta nedostaci saradnje Srbije i Slovenije?

– Najveća prednost je da se ljudi u toj saradnji dobro razumeju i da nikad nije bilo sporova između Srbije i Slovenije na tom nivou, u komunikaciji običnih ljudi i privrednika. Vidi se i po tome što mnogo Slovenaca dolazi u Beograd i obrnuto, mnogo je Srba u Sloveniji, u Ljubljani. Privreda sarađuje u oba pravca, što je dobro. Mercator je došao prvi u Srbiju, a zatim Gorenje, a na drugoj strani imamo investiciju Delta holdinga u Ljubljani – to je hotel Intercontinental sa pet zvezdica, zatim, još ranije je Jevrosimović (Comtrade) kupio Hermes u Sloveniji, sada je ovde i MK grupa koja je kupila hotel Kempinski u Portorožu i deo Gorenjske banke, Nektar je postao vlasnik Fruktala... Dakle, kapital je našao svoj put. Ali, prvo je važan ljudski faktor, a onda dolazi kapital. Pri svemu tome politički odnosi između Slovenije i Srbije su veoma dobri. Mi smo drugi "grad pobratim" sa Beogradom i veoma smo ponosni na to. Jer, Beograd ima samo dva grada "pobratima" – Čikago i Ljubljanu. U prošlih desetak godina, izvrsna je saradnja Beograda i Ljubljane. Bila je odlična saradnja i dok je gradonačelnik bio Dragan Đilas, a i sada je sa Sinišom Malim. Ta razmena iskustva i dobre prakse je veoma važna. Ljubljana je, ako se izrazim sportskim žargonom, šampion Evrope za 2016. godinu: dobili smo najvišu evropsku nagradu koju grad može dobiti – postali smo "Zelena prestonica Evrope". Komisija je napomenula da smo napravili najveći pomak u pravom smeru u najkraćem vremenu! Zato smo dužni da tu praksu prenosimo na ostale gradove.

Da, ali vi ste među ekonomski razvijenim članicama Evropske unije, dok mi i dalje čekamo...

– U EU nije sve lepo, ne teče med i mleko, ali nije dobro ni da se bude van Unije. Kada nas je početkom marta posetio predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker, jasno sam mu rekao da mi želimo Evropsku uniju u jednoj brzini, što znači da se moraju sve zemlje članice Evropske unije razvijati u istom tempu i da ne možemo imati dve brzine. S tim, što bi trebalo da države koje su male po broju stanovnika i po društvenom proizvodu, da naprave neki blok, da bi njihova zalaganja imala veću težinu. Evropskoj uniji, odnosno Evropskoj komisiji treba jak vođa koji će na istom nivou odlučivanja pričati i sa Vladimirom Putinom i sa Donaldom Trampom. Mi smo u principu protiv svih sankcija jer su one besmislene. Mi hoćemo saradnju. Sada pripremamo jednu deklaraciju gde bi se gradonačelnici glavnih gradova u Evropskoj uniji javno založili za saradnju sa Moskvom. I još jedan predlog je bio, da se vojni deo budžeta za NATO smanji za 50% i da se taj novac uloži u zemlje koje su zahvaćene ratom, kao što je Sirija, na primer, da im se omogući izgradnja fabrika, gradova, da se ti ljudi zaposle tamo i da vide perspektivu. Ako se tako nešto ne uradi, imaćemo 50 miliona emigranata u Evropi u pet godina. Zato mislim da saradnja gradova može pokazati pravi put razvoja.

Kada će Srbija da uđe u EU?

– Srbija će u EU ući za četiri godine, što znači 2021. ili 2022. godine. Ako mene neko pita, Srbija bi već trebalo da je članica Evropske unije. Ne želim nikoga da vređam, ali ako istorijski pogledamo ulaske u članstvo EU, u čemu je Srbija lošija od recimo Bugarske? Moje stanovište je da Srbija treba što pre da bude članica unije, a da Bosna mora dekretom da uđe u EU. Jer, oni imaju komesara koji odlučuje, imaju konvertibilnu marku već 20 godina, u predsedništvu se ne mogu međusobno ni oko čega dogovoriti. Jedina šansa da ljudi u Bosni vide perspektivu jeste da uđu u Evropsku uniju. Mislim da je neophodno da sve zemlje bivše Jugoslavije "u paketu" uđu u Evropsku uniju.

Delta holding je izgradio najveći i najviši hotel u Ljubljani – Intercontinental. Kako Slovenci gledaju na činjenicu da je jedna srpska kompanija gradila tako impozantno zdanje u glavnom gradu?

– Mislim da ljudima nije bitno ko gradi. Bitno je da se gradi.

Ali, to je ranijih godina bilo veoma važno – odakle dolazi kapital?

– I ja sam to ranije čitao! Ali, danas, kad stigne kapital, više nikog ne zanima odakle je, ako je zakonit. Hotel Intercontinental je izvanredan. To je u Ljubljani jedini hotel sa pet zvezdica i druga najviša zgrada. Ja sam oduševljen. Ovakvog hotela, po kvalitetu izgradnje, soba, smeštaja, enterijera, nema u okruženju. To je hrabrost Delta grupe da uloži oko 40 mil EUR, da poveri izgradnju hotela građevinskoj firmi iz Novog Mesta, koja je odlično uradila posao. Konačno, direktor Živorad Vasić, koji vodi hotele Intercontinental regionalno, veoma dobro zna svoj posao. Hotel je izvanredan, to je u Sloveniji najveća investicija u hotelijerstvu ove godine. Tu je 90% zaposlenih iz Slovenije. Apsolutno su dobrodošli i nadam se da će izgraditi još jedan hotel u Ljubljani.

Kako gledate na ulaganja Miodraga Kostića i MK grupe koji je kupio hotel Kempinski, deo Gorenjske banke, želi da kupi aerodrom Portorož?

– Mislim da Kostić pametno investira. On je sada od svoje rodne kuće otišao u zemlju koja mu je, po njegovom uverenju, najbolja i najbliža. Kostić je hotel Kempinski kupio za cenu koja je izuzetno niska – dao je 25 mil EUR, a izgradnja Kempinskog je koštala 100 mil EUR. Svaka mu čast! Kupuje aerodrom, što će mu biti veliki plus za poslovanje hotela, u Gorenjskoj banci ima jednu trećinu vlasništva... Očigledno se odlučio da deo svog kapitala seli u Sloveniju, i to mu je dobra odluka.

Kako se na taj Kostićev dolazak gleda u Sloveniji?

– Kao na dobrodošao. Nećete naći nikoga u Sloveniji koji će pričati protiv kapitala iz Srbije. Na primer, Miroslav Mišković je moj dobar prijatelj. Naše prijateljstvo ima uzlete i padove – krenuli smo mnogo dobro, pa smo se "razveli" i to baš kod C marketa, pa godinu dana nismo komunicirali... Ali, moram da priznam jednu stvar. Kada su me smenili sa čela Mercatora 2005. godine, prvi me pozvao Mišković i ponudio mi – dođi u Beograd. I danas imamo veoma dobre odnose i drago mi je da je Delta napravila hotel Intercontinental u Ljubljani. Nedavno sam boravio u Kijevu i isto sam spavao u Intercontinentalu, ali ovaj naš je puno bolji.

Stvorili ste Mercator kao najjači trgovinski lanac u regionu, zaposlili ste 15.000 ljudi, kako ste se osećali kada vas je Janša smenio 2005. godine?

– Grozno. Mercator je bio kao moje dete. Bio sam jedini direktor, u celoj bivšoj Jugoslaviji, za kojim su radnici plakali kad su ga smenili, što je za direktora najveća čast. Jer, mi smo u Mercatoru krenuli sa 7.000 zaposlenih i 15% tržišta 1997. godine, a kad sam odlazio imali smo 51% slovenačkog tržišta i vrlo uspešno širenje u regionu. Stvorili smo jednu veliku porodicu Mercator, gde su za istim stolom sedeli ljudi koji su pre toga ratovali jedan protiv drugog... I kada sam smenjen, odjednom nisam znao šta ću sa svojim vremenom; tražio sam nove izazove, neko vreme bio sam u inostranstvu. A onda sam jednog dana odlučio da ću se kandidovati za gradonačelnika Ljubljane. Imao sam dobar tim i pobedio sam. Nisam verovao da se ta stvaralačka strast, kakvu sam imao dok smo podizali Mercator, može ponoviti. Na mestu gradonačelnika uživam približno koliko i u Mercatoru, iako je to teško porediti. Ali, iz svega toga se pokazalo da jedini kapital, zahvaljujući kojem dugoročno može da opstane firma, jeste socijalni kapital – bez ljudi ništa ne može da opstane. Mercator je dobio mnogo nagrada i priznanja, ali je bio jedina trgovačka firma na svetu koja je proglašena za najugledniju firmu u svojoj državi. Obično su takva priznanja bila rezervisana za farmaceutske i kompjuterske firme. Zato, i posle smene koju sam doživeo u Mercatoru, ostale su mi samo lepe uspomene. To je kao u vojsci, pamte se samo lepi trenuci, loše se brzo zaboravi.

A kako se sada osećate, kada je Mercator u sastavu Agrokora, a vidimo šta se sve dešava sa Agrokorom koji se urušava?

– Žalosno. Veoma mi je žao što se to dešava. Ivica Todorić je radan čovek. On je suštinski sistem postavio mnogo dobro za budućnost poslovanja: bavi se proizvodnjom hrane, snabdevanjem vodom, ima maloprodaju. Gde je promašio? Promašio je u tome što je u svojoj želji da se razvija, da stalno podiže promet, da bude najbolji u svakoj od tih oblasti, uzeo previše kredita, po preskupim kamatama. Po mojoj oceni, kraj će biti loš – Agrokor će otići u stečaj sledeće godine, Lex Agrokor ne može da deluje. To je isto kao da su Grci rekli – mi ne priznajemo stare dugove, hajde sad da krenemo iz početka. Tvrdio sam da će Lex Agrokor pasti pred evropskim sudovima i Sberbanka je prva počela da ga ruši. Druga važna stvar je vlasništvo – Todoriću se ne može nešto oduzeti jer je on vlasnik!

Kako, onda, treba rešiti problem Agrokora?

– Jedino rešenje je da se 50% svih potraživanja banaka i dobavljača pretvori u kapital i da se sa tim dokapitalizuje Agrokor. U tom slučaju, Todorić bi, možda, ostao vlasnik jedan odsto Agrokora. Na primer, banke od svojih potraživanja, od četiri milijarde evra kredita, u kapital pretvore dve milijarde i time steknu vlasništvo u Agrokoru, a na ostali dug da snize kamatu na dva do tri odsto. Dobavljači bi dobili plaćeno 50% svojih potraživanja, za 50% bi dobili akcije. Ali, važno bi bilo da na čelo firme dođe neko ko taj posao zna dobro da vodi, da održi ceo sistem, pa da se postepeno podiže vrednost akcija. Poverioci bi svoje pare nazad dobili kroz povećanje vrednosti akcija Agrokora, odnosno kroz prodaju tih akcija. To je jedini način!

Time bi se izbegao stečaj Agrokora?

– Da, to je jedini način da se izbegne stečaj, ali nažalost, mislim da se to neće dogoditi. Mislim da će se izabrati opcija stečaja i prodaja Agrokora po delovima. Najgora opcija je upravo prodaja delova kompanije, na primer, da se proda Mercator Beograd. Bolje bi bilo da se Agrokor prodaje kao ceo sistem.

A kako će u tome proći slovenačke firme i kako srpske firme?

– Nema tu dobrog rešenja. Ako ide "mama" u stečaj, ide i "ćerka" u stečaj. Ko god priča da se tu nešto može spasiti, pogrešno je. Jer, svi poslovi koji se rade godinu dana pre stečaja, nevažeći su. Dakle, ako neko proda Mercator sada, a Agrokor sistem za 11 meseci ide u stečaj, posao ne važi. To se na sudovima može osporiti. Ja se samo nadam, ako dođe do prodaje, da će se prodavati cele kompanije, a ne delovi ili pogoni. Na primer, cela kompanija Mercator, a ne samo Mercator Beograd zasebno, ili Mercator Ljubljana i tako dalje. Ili, da se proda cela kompanija Jamnica, a ne pojedini pogoni. To isto važi i za sve ostale delove sistema Agrokor.

Koliko će stečaj Agrokora pogoditi privredu regiona?

– Prednost je što će te firme raditi i u stečaju. Fabrike se neće zatvarati. A najgore je što će 60.000 zaposlenih živeti i raditi godinu-dve u velikoj nervozi i nesigurnosti oko toga šta će biti sa firmom i sa njima, da li će zadržati posao.

I u bivšoj Jugoslaviji i sada, Srbija zaostaje za Slovenijom – mi imamo oko 5.000 dolara bruto domaćeg proizvoda po stanovniku a Slovenija 21.000 dolara. Šta da uradi Srbija da uđe u krug razvijenih ekonomija?

– Ako o tome pričam, pomisliće da sam kandidat za neku političku funkciju! Mislim da je i Slovenija iz političkih razloga mnogo izgubila i da bi mogla da bude još razvijenija. Mi zaista imamo po stanovniku visok BDP, Ljubljana čak 30.000 evra po stanovniku. Ali, Slovenija je devedesetih godina bila u velikoj prednosti. Imala je jako dobrog predsednika države Milana Kučana i premijera Janeza Drnovšeka, koji su bili autoriteti i dobro su promovisali Sloveniju. To je bilo značajno. Sa druge strane, bilo je dosta znanja kod nas, imali smo sreću da je naše tržište bilo malo, pa je strani kapital u početku išao na veća tržišta – Mađarsku, Rumuniju, tako da su naše kompanije imale dovoljno vremena da se dobro razviju. U vreme raspada Jugoslavije imali smo odličnu generaciju direktora.

Šta je savet za Srbiju da brže ide napred?

– Ne želim da delim savete. Jer, u principu, vi treba da iskoristite svoje prednosti. Imate dobre firme, privrednike...

Da, ali su malobrojni – i firme i privrednici...

– Jesu i oprezni su. Jer, onaj ko je glasan, može nešto i da mu se dogodi. Pogledajte šta se dešava sa Miškovićem... Takve afere nisu dobre. Jer, Srbija ima dosta prednosti. Ima dosta znanja, ima dovoljno uslova za proizvodnju, može da proizvede hranu za celu regiju.

Može, ali znate da se o tome priča već decenijama, a Srbija još ne proizvodi hranu za ceo region...

– Možda zato što se nekim stvarima suviše olako pristupa...

Pa, kako biste Vi onda savetovali Vladu Srbije da se ekonomija brže razvija?

– Ne bih savetovao. Nikada ne volim da dajem savete, jer vidim da ima mnogo ljudi koji najviše pričaju o onome što dovoljno ne znaju. Ima takvih ljudi i ovde u Sloveniji. Vole da pričaju, a kada biste im dali da nešto učine, onda to ne bi znali. Zato nikome ne dajem savete. Često me pitaju – šta biste vi preneli iz Ljubljane u Beograd. Ništa ne bih preneo, mogu pričati o vlastitim iskustvima, a svako mora da napravi svoj put.

Srbija je posle 2000. godine odmah otvorila vrata slovenačkim kompanijama ali je ipak moralo da prođe više godina da i Slovenija otvori vrata srpskim kompanijama. Zašto je tako?

– Mislim da to nije baš tako. To je ista priča koju je pričao i Mišković kada je došao Mercator u Beograd, on je tada govorio – Mi smo vam otvorili tržište, sa čime se ne slažem, jer nam niste otvorili tržište. Tada, kada smo mi kupovali zemljište za Mercator 2001. godine, i platili ga 34 miliona maraka, na toj licitaciji za zemljište smo bili jedini! Niko nije bio zainteresovan ili nije imao toliko novaca. A zatim smo sve banke u Srbiji angažovali da bismo pretvorili marke u dinare, da bismo to platili u roku 15 dana i dobili 50% diskonta. I zato priča oko dolaska srpskih kompanija u Sloveniju nije bila politička i nema mesta tvrdnji da je slovenačko tržište bilo zatvoreno. Jednostavno, tada u Srbiji nije bilo dovoljno jakih kompanija koje bi imale tu hrabrost da idu izvan Srbije. A šta tek reći za prodaju C marketa za koju smo bili zainteresovani 2004. godine?! Tada je Koštunica pozvao i Radulovića i Miškovića i rekao im – dogovorite se, ali nema prodaje Slovencima. To je bilo jedino političko mešanje za koje ja znam. Tvrdim da jednostavno nije bilo dovoljno novca ni hrabrosti kod srpskih kompanija da uđu na slovenačko tržište. Tada je Srbija išla u privatizaciju, kupovale su se firme. Prvi je ovde došao Jevrosimović koji je 2007. godine kupio softversku firmu Hermes. Nedavno je došao Šolak koji je ovde veoma jak i cenjen, kupio je i golf terene i kablovskog operatera Telemah.

Kakvo je Vaše iskustvo sa širenjem poslovanja u regionu?

– Moje iskustvo, kada smo se odlučili da širimo Mercator u regionu, je sledeće. Tu imaš tri pravila. Prvo, važna je blizina, zbog logistike. Drugo, ideš tamo gde trgovina još nije potpuno sređena, pa imaš otvoren prostor, što je za nas bilo tržište bivše Jugoslavije. I treće, važno je da postojiš kao robna marka koja je poznata na tržištu na koje ideš. Sećam se, kada sam ušao u staru robnu kuću Mercator na Novom Beogradu, zaposleni su rekli "gospodine Jankoviću mi vas čekamo, mi ne damo naš Mercator. Mi radnici smo ga zadržali". Dakle, mi smo bili poznati i željeni na tom tržištu. Jer, mi smo u vreme bivše Jugoslavije dovozili alpsko mleko avionom i svaki dan svež hleb iz Ljubljane... Eto, to su tri razloga zbog kojih smo išli i u Srbiju, u Hrvatsku, u Bosnu, a nismo išli u Italiju koja već ima jaku trgovinu. Ključno je bilo da smo bili poznati i da je trgovina Mercator bila "poželjna nevesta", kako se to obično kaže. Ali, kada prvi stignete na jedno tržište, onda postavljate i nivo koji drugi moraju da slede. Mi smo postavili vrlo visok nivo otvarajući Mercator tržni centar u Beogradu, kao što je, na primer, Mišković postavio visok nivo izgradnjom Delta City-ja u Podgorici.

Koliko vam je Zoran Đinđić pomogao u otvaranju Mercatora u Beogradu?

– To je bila zanimljiva priča. Moram priznati da sam sa Zoranom Đinđićem uspostavio dobru komunikaciju "na prvi pogled", kako se to kaže. Đinđić je došao u Ljubljanu, još je bio kandidat za predsednika Vlade i sa njim je bio Miki Savićević. Sa slovenačke strane su pozvali tri direktora – Triglav osiguranja, Ljubljanske banke i mene iz Merkatora. Svi su pričali, ja nisam, i u jednom trenutku Đinđić je rekao – gospodine Jankoviću Vi ćutite? Na to sam mu ja rekao – pa, ja samo čekam da Vi postanete predsednik, pa dolazim u Beograd. Pitao sam ga kakav mu je plan, a on je rekao da odmah posle razgovora idu na aerodrom, nazad u Beograd. Rekao sam mu da ćemo onda prvo ići u Šišku, u Mercator centar, na 15 minuta. Ostao je tri i po sata kod nas! Iz Beograda su zvali da pitaju da li je sve u redu. Kada smo ušli u Mercator centar u Šiški, Đinđiću su žene počele da aplaudiraju, jer, zna se da su u trgovini najveći broj kupaca žene – 74%. Đinđić je bio naočit! Posle toga sam mu napisao pismo i čestitao na pobedi i išao da posetim Beograd.

Vi ste novoizgrađeni tržni centar otvorili već u decembru 2002. godine i mnogi u Beogradu su bili šokirani brzinom gradnje i vraćanja Mercatora na srpsko tržište?

– Gradili smo Mercator centar, nije baš sve išlo glatko, ali na kraju, na otvaranju, u Beogradu je bilo više od 100.000 ljudi. Đinđić je bio čovek koji je svojim entuzijazmom i vizijom ulivao poverenje. Kasnije sam išao kod njega i rekao mu da želim da kupim C market, ali je on rekao da ne može i pitao me: a da ja pitam Vas – da li biste prodali C market da ste na mom mestu? Odgovorio sam mu da – ne bih. I tačno, jer trgovina, odnosno maloprodaja je generator razvoja. Ja sam uveo praksu da forsiram slovenačku proizvodnju i 74% robe je bilo slovenačkog porekla. Slično smo primenjivali i u zemljama u kojima smo poslovali, uglavnom slovenački proizvodi i kao dopuna domaći. Mi smo, na primer, u Sarajevu otvorili 2000. godine Merkator. Od 34.000 artikala bilo je samo 16 proizvedenih u Bosni, a kada sam odlazio iz Mercatora takvih je proizvoda bilo 16%!

Na šta ste najponosniji što ste uradili u Ljubljani?

– Odgovor na to pitanje nije jednostavan. Najponosniji sam na svoje građane i saradnike. Obično kažem da je Ljubljana najlepši grad na svetu i u to verujem. Budžet grada Ljubljane je 300 mil EUR, po građaninu to je oko 1.000 evra. Beč ima budžet sa 9.000 evra po građaninu, odnosno budžet grada Beča iznosi 15 mlrd EUR. Na šta sam onda ja ponosan? Na to što svaki naš građanin ima 562 kvadratna metra zelene javne površine. To je najveća zelena površina po građaninu u Evropi. Zatim, naš grad je čist. Prošle godine smo u Briselu dobili priznanje kao grad koji najviše smeća separira kod kuće – oko 65%. Zatim, mi smo jedan od najbezbednijih gradova na svetu. Ljubljana ima 288.000 stanovnika, a u decembru je na ulicama u centru grada bilo milion posetilaca i nije bilo nijednog incidenta. I četvrto, naš grad živi po principu, a to je i moja filozofija, živimo zajedno i poštujemo sve različitosti. Mi smo jedini grad u Evropi koji je u Gradskoj kući dao u najam prostor LGBT asocijaciji. U 10 godina napravili smo 1.800 projekata, uredili 90 hektara novih parkova iz zapuštenih površina, zasadili smo 40.000 novih drveta, renovirali staro gradsko jezgro, koje je sa 10 hektara površine za pešake postalo velika "dnevna soba" i središte raznovrsnih događanja, te ograničili pristup vozilima. Zato kažem da je teško izdvojiti šta je najvažnije što smo uradili.

Ne možete da izdvojite neke projekte koji su vam posebno dragi?

– Ima ih nekoliko. Među njima je svakako to što smo zatvorili stari grad za saobraćaj i napravili pešačku zonu od deset hektara, zatim smo kod groblja - Plečnikove Žale, napravili veliki park, po čitavom gradu smo uredili biciklističke staze, izgradili smo stadion i dvoranu... Mogao bih nabrajati do sutra. Ali, najveće priznanje ide ekipi koja je to radila. Zanimljivo je da smo, na prvim izborima za gradonačelnika 2006. godine, napravili naš program razvoja Ljubljane na kome je pisalo "Ljubljana 2025". Tada u Evropskoj uniji nije ni postojala nagrada za Zelenu prestonicu koja je kasnije ustanovljena. A cela priča se sastoji u tome kako da se obezbedi kvalitet života sadašnjim generacijama i šta ćete ostaviti u nasleđe budućim generacijama – jednostavno je formulisao Zoran Janković, gradonačelnik Ljubljane, u razgovoru za Magazin Biznis.

NISAM NAJBOGATIJI U SLOVENIJI

Da li je tačno da ste najbogatiji biznismen u Sloveniji i šta ste uradili sa vašom firmom?

– Daleko od toga! Moja imovina potiče još iz bivše Jugoslavije. Ne posedujem jahte, ne igram golf, na godišnji odmor odlazim na pet dana i to već godinama na isto mesto... Živim od moje plate gradonačelnika koja iznosi neto 2.800 evra mesečno. Imam dva sina i njima sam prodao firmu, još dok sam radio u Mercatoru. Oni koji pričaju o tome, uvek im kažem da, osim polovine vlasništva kuće, šta god mi nađu u bilo kojoj državi, neka dođu, sa kamerama, to ću im prepisati. Mi u Sloveniji nemamo još nijednog biznismena koji ima kapital nastao privatizacijom, kao što imaju neki od biznismena u državama nastalim od bivše Jugoslavije. Naši uspešni preduzetnici, kao što su familija Login, koja je prodala za milijardu evra animiranu aplikaciju "Mačak Tom koji govori", zatim poznati preduzetnik Joc Pečečnik, uspešna porodica Mikek, koja danas vodi na svetskom nivou poznatu firmu Celtra, zaista su počeli "iz garaže", doslovce od nule.

Autor teksta: Radojka Nikolić

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Magazin Biznis. Poziv na pretplatu www.nirapress.com)