Jelena Jovičić, glumica - Brodvej u Beogradu

Glumica Jelena Jovičić ima puno razloga za zadovoljstvo u pozorišnoj sezoni koja je na izmaku. Još u septembru počela je sa probama za veliki brodvejski spektakl, mjuzikl "Spamalot" čija je premijera održana 22. novembra 2015. u beogradskom "Sava centru". To je bila njena druga premijera u toku prošle godine, nakon mjuzikla "Mamma mia" koji je izveden u "Pozorištu na Terazijama".

- Bile su to dve vrlo naporne predstave, a u međuvremenu sam imala i druge obaveze, koncerte, sinhronizaciju crtanih filmova... – kaže u razgovoru za "eKapiju" Jelena Jovičić.

"Spamalot" je odigran devet puta - dva puta u "Sava centru" i sedam puta u "Domu sindikata", uz još dva igranja u Novom Sadu. Predstavu je videlo 17.250 ljudi, što je otprilike 38 nastupa u jednoj standardnoj pozorišnoj sali.

- "Spamalot" je veliki poduhvat koji do sada nije viđen kod nas. Ja se 15 godina bavim mjuziklom i nikada nisam radila nešto tako. Reč je o zaista grandioznom projektu koji je još dodatno narastao ekipom koja je uletela u celu priču - Nikola Kojo, Nikola Đuričko, Gordan Kičić, Dejan Lutkić, Miroljub Turajlija, Ivan Marković. Imamo balet od 16 ljudi, orkestar je prvo brojao 26, sada ih ima 17, što je opet troje više nego u originalu na Brodveju. Imamo i celu plejadu ljudi koja nam pomaže iza scene, ukupno oko 90 ljudi – ističe Jelena.

Reč je o veoma skupoj produkciji koja košta tri puta više od trenutno najskupljeg mjuzikla u "Pozorištu na Terazijama". Dodatni je izazov što se radi o nezavisnoj produkciji koja je nešto sasvim drugačije od pozorišta koja su na budžetu.

- Mislim je da je to put ka nekoj vrsti tranzicije pozorišta, predsoblje jednog novog poretka, i uvod u komunikaciju između privatnog i javnog, pri čemu će sutra sve biti privatno, kao i na Zapadu. Jednostavno je neisplativo i neodrživo u ovom sistemu, a pošto se niko ni ne trudi da ga napravi održivim pozorište će se raspasti samo od sebe. Onda će verovatno doći neko ko ima novca, ali onda će on diktirati i repertoar i ko će raditi i kako će se raditi – smatra naša sagovornica i dodaje da na Zapadu pozorište funkcioniše malo drugačije jer postoji uređena država koja je svesna da mora izdvajati određena sredstva za kulturu kao "duševnu hranu zbog koje smo svi normalni".

Susret sa pozorištem

Jelena Jovičić rođena je 1976. godine, a u svet glume ušla je – kako sama kaže - tako što su je drugi pronašli. Nekoliko godina bila je naturščik i nakon manjih uloga u filmovima "Crna mačka, beli mačor" i "Bure baruta" kolege su joj sugerisale da pokuša na Akademiji. Otišla je na prijemni na Fakultet dramskih umetnosti i bila prva na listi posle samo 20 dana priprema. Diplomirala je u klasi Vladimira Jeftovića 2002. godine.

- On je verovatno kroz rad sa mnom na akademiji uvideo da imam još neki talenat koji nije direktno vezan za glumu, ali je opet značajan - to su pesma i muzikalnost, kao i ples. Ja jesam išla i na balet i u muzičku školu, ali mislim da se to sve nekako pomešalo i prosto smo se mjuzikl i ja pronašli.

Jelena Jovičić je bila "krivac" što je "Pozorište na Terazijama" te 2001. godine napravilo audiciju za nove članove, jer je to predložila tadašnjem upravniku Mihailu Vukobratoviću. Tom prilikom su, pored nje, primljeni i Ivan Bosiljčić, Ivana Knežević, Slobodan Stefanović, Milan Antonić, Snežana Jeremić i Nina Pavlović, koji su zaigrali u novoj predstavi "Briljantin".

- Danas već možemo da kažemo da smo veterani i zato ja sada očekujem neku novu audiciju gde će se pojaviti novi ljudi, da im malo ustupimo pozornicu, a da mi budemo nagrađeni nekim fenomenalnim ulogama i da uživamo u tome što smo postigli.

Na Terazijama je igrala u brojnim mjuziklima – "Lutka sa naslovne strane", "Briljantin", "Čikago", "Kiss me Kate", "Pop Ćira i pop Spira", "Producenti", "Grk Zorba", "Chorus Line", "Viktor Viktorija"... I u "Ateljeu 212" glumi u jednoj od najgledanijih predstava – "Pomorandžina kora". Imala je nastupe i u TV serijama "Lele bato", "Mješoviti brak", "Bela lađa" i "Vojna akademija".

Mjuzikl kao višeboj

Sagovornica "eKapije" kaže da nije posebno školovala glas i smatra da je tu reč o genetici. Pre FDU-a je sa sestrom Ivanom imala bend "Jazzbach" i njih dve su pevale u beogradskim klubovima, poput džez kluba "Elington's" u hotelu "Hajat".

- Meni muzika nije strana, još u srednjoj školi sam bila član nekoliko bendova, pevala sam i u horu "Jovan Bandur", svirala klavir. Ipak, nisam imala interesovanja da se bavim baš mjuziklom, pošto sam znala samo otprilike šta je to, sve dok nisam "upoznala" Brodvej 2004. godine.

Jelena je očarana Brodvejom i kaže da je reč o vrhunskim umetnicima koji su veoma cenjeni i spadaju među najuvažavanije i najlepše tretirane glumce, pored holivudskih. Oni uživaju u onome što svako želi da postane, ali su i veliki profesionalci i stalno uče i rade, pošto je mjuzikl žanr, odnosno forma, koja zahteva stalan rad, koncentraciju i doziranu ambiciju.

- Dramsko pozorište i mjuzikl su prilično drugačije discipline. To je kao jedna disciplina u atletici naspram višeboja. U mjuziklu nema blefova i on zahteva određene veštine, zbog čega je, na žalost, često smatran čistom tehnikom i zbog čega nije umetnički vrednovan. Ja, naprotiv, mislim da to jeste umetnost.

Jelena smatra da je danas sve objedinjeno i da, posmatrajući pozorište van naših granica, često ne možete da odredite o kom žanru se radi. Tu pored pozorišne režije sve više ima i filmske i televizijske, jer se postavljaju čak i kamere na sceni, pa publika može na video bimu da posmatra glumca iz nekog drugog ugla i uživa u kompletnom njegovom umeću. Tako dobijamo jedno multimedijalno pozorište koje donosi nešto novo, ali uz svu lepotu inovativnosti, ona smatra da tehnologija često ubija emociju.

Od zavodnice do komičarke

Naša poznata glumica voli sve svoje uloge, ali kao možda najupečatljiviju, u smislu sopstvene transformacije, navodi nastup u mjuziklu "Viktor, Viktorija". To smatra i svojevrsnom prekretnicom, kada je pokazala i drugi deo sebe – da uz lepotice i zavodnice može veoma uspešno da igra i komediju.

- Što se tiče dramske uloge, mislim da je to ipak mjuzikl "Mamma Mia" jer je to praktično filmska gluma i sve je vrlo svedeno. To je jedna emocija koja se prvi put pokazala u mjuziklu, po mom mišljenju, onako kakva bi trebalo da bude, sa merom. Veoma volim i ulogu Ule u "Producentima", koja je u stvari, posle "Čikaga", prva u kojoj sam iskočila i načela priču o komediji, odnosno počela da kopam po sebi i po svom samoponištavanju.

Jelena je dobitnik nekoliko nagrada za svoja glumačka ostvarenja, između ostalih i priznanja za najbolju mladu glumicu na "Danima komedije" u Jagodini 2003. godine, Godišnje nagrade "Pozorišta na Terazijama", Nagrade grada Beograda za najbolje dramsko dostignuće 2014. i Zlatnog prstena za ukupan doprinos kulturi u Srbiji 2015. Slaže se da nagrade prijaju, ali se ipak ne opterećuje njima, tvrdeći da je razlog možda i to što igra žanr u kome se priznanja ne očekuju.

Televizijska popularnost

Kada je reč o pevanju van pozorišta, koncertima, pa i voditeljskom poslu, Jelena Jovičić kaže da tu nije imala posebne ambicije, već se verovatno radi o prepoznavanju od strane nekih ljudi školovanih za to. Anja Rogljić ju je pozvala da rade i ona je to prihvatila.

- Boda Ninković i ja smo vodili "Beoviziju" od 2005. do 2007. godine i tada mi je rekao – videćeš kako će ti se sve promeniti preko noći, počeće da te zovu, prepoznaju... I stvarno je bilo tako! Činjenica je da televizija donosi tu vrstu popularnosti, koja je često i neopravdana, pa mi se sada dešava da me deca na ulici prepoznaju i traže autogram ili fotografiju, a onda od njih saznam da se, na primer, reprizira serija "Vojna akademija".

Tvrdi da joj ne smeta popularnost, jer to smatra delom svog posla.

- Moj zadatak kao javne ličnosti je da nosim poruku mladima i moja misija je da im prenesem nešto dobro.

Jelena Jovičić smatra da profesija glumice može da se uskladi sa porodičnim životom. Trudi se da porodica ne trpi zbog pozorišta ili snimanja, ali kada naiđu dugi i naporni projekti mora da postoji određeni kompromis. Majka je dvoje dece – iz prvog braka ima sina Mateju (8), a sa sadašnjim suprugom ćerku Anđelu (4). Kaže da ne koriste usluge bebisiterki, ali im u porodičnim obavezama dosta pomažu bake.

- Nije lako jer je Beograd naporan u smislu saobraćaja. Zato ne volim centar grada i odlučila sam da malo pobegnemo iz te vreve, ali nam, s druge strane, za sve treba auto. Ipak, ne bih se menjala.

Negovanje pravih vrednosti

Jelena smatra da glumci koji su u nekom ranijem periodu postigli uspeh i stvorili ime mogu danas da žive od glume veoma skromno, ali i ističe da "ne bi bila u koži" mladima koji tek dolaze.

- Pozorište, naravno, neće nestati, uvek će postojati, iako nisam sigurna u kom obliku, ali možda je to i dobro. Ovaj tranzicioni period je zapravo najteži. Najbolje bi bilo da glumci uvek imaju neku svoju matičnu kuću, ali i da se na akademiju prima onoliko glumaca koliko ima prostora na tržištu. Nekada je bilo mnogo drugačije - bilo je više mesta za rad, a na FDU se primalo manje studenata.

Iako je u nekim nedavnim intervjuima navodila kako razmišlja o napuštanju profesije, kaže da pri tom nije mislila na odlazak iz glume zato što je ljuta zbog nečega.

- Naprotiv, ja svoj posao i dalje veoma volim, ali smatram da, kada bi mi se ponudila prilika da živim i radim na nekom drugom meridijanu, u nekom uređenijem društvu i da malo promenim sredinu, ne bih odbila da zajedno sa porodicom odem. To je sigurno jedan od razloga zbog kojih bi otišla, ali pošto sam vrlo analitična u svemu onda razmišljam i o lošim stranama tog poteza i nedostatku slobode o kojoj se na Zapadu toliko priča, a od koje zapravo nema mnogo.

Posle predstave se najčešće odmara sa kolegama u pozorišnom klubu. Tvrdi da još uvek postoji duh pozorišnih bifea koji mnogo znače glumcima – "to je jedino mesto gde smo zaista opušteni".

Sagovornica "eKapije" kaže da uvek ima planove. Trenutno je osmislila jedan projekat koji se tiče njene pevačke karijere. U pitanju je muzika koja nema veze sa mjuziklom, džezom ili sličnim žanrovima u kojoj je najčešće viđamo, već bi to bilo nešto sasvim drugačije. Jelena veoma voli izvornu muziku, zbog čega je, između ostalog, radila i emisiju "Šljivik" na RTS-u.

- Treba naći meru u svemu, ali život je jedan i ne treba sebe ograničavati. Važno je imati zdravu ambiciju i možda najvažnije - bez ljubavi ne može da se živi! Zato moramo prvo da prepoznamo svoje vrednosti, a onda da ih čuvamo i negujemo, jer jedno društvo čine ljudi i ako su oni dobri i kvalitetni takvo će biti i društvo – zaključuje Jelena Jovičić.

Marko Andrejić