Radmilo Armenulić, savezni kapiten i teniska legenda - o sebi

Radmilo Armenulić sa suprugom

Do pojave Radmila Armenulića tenis je kod nas smatran zabavom za buržuje, a kako nema ni kontakta s protivnikom, u našem mačističkom socijalizmu posmatran je kao nedovoljno muška disciplina iliti sport „bez brkova“. Kada je Armenulić stao na čelo reprezentacije, domaći tenis je počeo da buja, i desilo se nezamislivo - na terenima za mali fudbal i košarku sve je češće razapinjana i mreža za tenis.

Počeo u Partizanu. Bio je najduži savezni kapiten u istoriji jugoslovenskog i srpskog tenisa, po nekim saznanjima, najduže i na svetu - 17 godina i tri meseca, a kao igrač i trener s velikim uspehom radio je i u Nemačkoj. Njegova prva supruga bila je legendarna pevačica Silvana Armenulić, s kojom ima ćerku, a već godinama je u braku s poznatom glumicom i pevačicom Mirom Pejić.

treći u svetu

Biti savezni kapiten nije lak posao - kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ Armenulić. - Rado se sećam tih događaja i zbog toga što sam imao generaciju jako darovitih igrača: Orešar, Prpić, Živojinović, Ivanišević. Prpić je bio igrač koji sve primeti, Orešar je bio duhovit, Zec (Ivanišević) isto, i umeo je da vidi šta mu se dešava iza leđa. Ma šta se mislilo o Bobi, on je vodio računa o formi. Uđem u njegovu sobu oko sedam, pola osam, on već ustao, proverava grifove na reketu, drške, gleda, priprema se. Nije tačno da je neozbiljno prilazio poslu, ali je tačno da je voleo život. Možda bi postigao i više, ali i ovako je mnogo postigao. Bio je među 20 na svetu, prvi u dublu na svetu, bio je najbolji srpski teniser u prošlom veku. Imao je harizmu. Bili smo tri puta treći na svetu, godinama smo igrali u prvoj grupi, pobeđivali smo i velesile tog doba, pored ostalih, i Francuze koji su u reprezentaciji imali tri igrača među deset na ATP listi... I da nije bilo raspada Jugoslavije, sigurno bismo osvojili Dejvis kup ‘91.

Navike koje smetaju
- Period u Nemačkoj bio je strašno značajan. Mnogo toga sam naučio kao trener, držao sam kurseve drugim trenerima. Tamo sam bio između svoje 20. i 40. godine i stekao disciplinu, pedanteriju, da sve ide po nekom planu, što ovde nije slučaj. Ovde vam takve navike samo smetaju. Jer ja stalno nekog moram da čekam.
Na Zapadu se mnogo radi, pa čak i u sportu, ali povremeno je bilo mesta i za druženja. Izlazio sam sa vedetama Bajerna, Bekenbauerom, Milerom, Sepom Majerom. „Kajzer“ Franc je izuzetno inteligentan čovek. S njim možete o svemu i svačemu da pričate, s Gerdom baš i ne, ali je bilo zabavno. Družio sam se s Fahrudinom Jusufijem, koji je posle Partizana igrao u Hanoveru i Kikersu. Najviše sam bio u društvu Nemaca, pre svega zbog jezika. Govorim nemački, engleskim se služim, a na ruskom se snalazim jer sam ga učio u školi. Tada je to bilo obavezno. Danas bih učio engleski jer ga svi pričaju, mada bih razmislio i o kineskom. Ko zna šta nas sve čeka za 10-15 godina.

Francuska 7
- Voleli smo kafane. Družili smo se u Klubu književnika, u staroj „Kalemegdanskoj terasi“, u „Romanitaru“ na Terazijama gde je sada Mekdonalds itd. Najmanje sam se družio s teniserima. Družio sam se s Tozovcem, s mojim kumom glumcem Acom Gavrićem. Toma Zdravković je bio zanimljiv dok ne popije, a kad popije, lepše je pevao nego trezan. Bio ja fantastičan pevač. Bio je tu Mika Viktorović, strašno duhovit čovek, tu su bili pisci, novinari, pa moji prijatelji Pera Mandić, Konstantin Milić Koča - sekretar za studentska pitanja na tadašnjoj Pozorišnoj akademiji, danas FDU. Bio je sekretar još dok je Mira studirala. Najviše se išlo u Klub književnika, kasnije sam sedeo u „Kolarcu“, gde su dolazili studenti s Akademije, koja je bila preko puta. Dolazio je Aljoša Vučković, Rada Živković je tu bila redovno. Još uvek odlazim u Francusku 7 da se vidim s Tozovcem. Nekad niste mogli da uđete ako niste književnik, umetnik... Na ulazu je bila neka tetka Rada, pored nje se nije moglo. Mene je uveo Koča, ja uveo Tozovca... I danas idem na ista mesta. Ali, nema više Koče. I jako mi je žao, mnogo mi nedostaje.

Tombola
- Ja sam s Dorćola. Rođen sam u kući u Ulici kralja Petra. U to vreme se odlazilo u „Marš na Drinu“ i „Suvobor“, odavno ga nema, tu je sada picerija, u bife „Polet“, na tombolu. Na tomboli je umelo da bude mnogo zabavno. Tada je Šaban Šaulić bio zvezda u usponu, pa su lopticu s brojem 66 prozivali Šaban Šaulić zbog ona dva Š. Prvi put to nisam znao, pa kad su izvukli broj i kazali „Šaban Šaulić“ počeo sam da se osvrćem oko sebe: “Pa, gde je Šaban, ne vidim ga?!”... Sve to što se dobije na tomboli odmah se uveče potroši. U bilijaru sam bio dosta dobar. Igrali smo na Zvezdinom košarkaškom terenu na Kalemegdanu. Tu je neki čika Lukić držao bife i imao sto. Prodavao je i neke lepe tanke kobasice, pa smo igrali u kobasice. A pošto ja kobasice prosto obožavam, retko sam gubio. Mogu vam reći - baš sam se najeo kobasica tih godina. Najbolji su ipak bili lokalni fudbalski mečevi. Poznate su bile utakmice Polet - Dorćol, dva „domaća“ kluba, pa to je stvarno bilo fantastično za gledanje. Ili, tradicionalne utakmice debeli - mršavi. Sećam se, neki Đura kasapin je bio golman. Stomak mu je bio skoro ispod kolena i za njega nije mogao da se nađe dres, pa je skratio unterciger, gore obukao šlofijanku i tako izlazio na teren. Uz sve to, stavi neki kačketić koji mu jedva da pokrije teme. Video da Lovrić i Beara nose kačket, pa stavio i on. Mnogo je smešan bio. Naravno, posle toga - terevenka.

Noževi i butici
- Tada su se organizovale i tuče među klincima. Protiv Čuburaca, uglavnom. Ja imam jedno pet, šest ožiljaka od noža. To je tinejdžerski period, do 18 godine. U Vatrogasnom domu, obaveza su bili orkestar, ples i tuča. S nama su bili Čubrinci, ekipa iz Čubrine ulice kod Saborne crkve, bili su poznati i opasni. Sećam se nekih imena, danas deluju smešno: Čiza, Buzda, Ljuba Bicikl... Nisam imao neki poseban nadimak, ali zvali su me po prezimenu - Armenula. To su bila naivna vremena. Bilo je noževa, ali nije se ubijalo. Kasnije se to malo smirilo kad su igranke počele u „Indeksu“ iznad bioskopa „20. oktobar“, pa u „Lazarcu“... Tada je tako bilo. Bilo je tuča, poneki sitan prekršaj, bežalo se iz škole, ali svi su završili školu. Tada se nisu nosili pištolji i nije se razmišljalo da otvoriš kafić ili butik sa 18 godina.

Filmske novosti
- U bioskopima su puštali filmske novosti koje su počinjale s Titom - gde je bio, šta je radio, koliko je medveda ubio... Meni je već tada sve to bilo smešno. I bio sam srećan da sam otišao za Nemačku. Za mnoge je ovde bila veća sigurnost, pasoš je vredeo kao nijedan drugi, ljudi su mogli da putuju gde hoće i kad hoće, sve je to tačno. Ali, meni je smetao komunizam, sve je to bilo lažno - da svi budu jednaki i radničko samoupravljanje. Funkcioneri su imali vile na sto mesta, a samoupravljač je biciklom išao na posao. Živelo se bolje, ali se zbog tog boljitka sada živi lošije. To je cena. Ja sam igrao i zarađivao i meni nije bilo loše. Ali je zato bilo loše mojoj majci koja je sve što je od svog pokojnog oca i majke nasledila - dve kuće u Smederevu itd., a sve je to zarađeno radom, moj deda je trgovao brašnom, sve joj je to bilo oduzeto ‘58. godine.

Mira
- Volim filmove, pozorište. Dosta sam znao o pozorištu. Mama me vodila još kao malog. Bio sam na otvaranju BDP-a i JDP-a... Da, naravno, gledao sam „Kosu“ i, zamislite, da se ja Mire uopšte ne sećam! To je čudo jedno. Mi smo se upoznali znatno kasnije, u Klubu književnika. Bila je gužva, pa je Koču i mene tadašnji vlasnik kluba Ivo zamolio da malo sačekamo kod bara. Dobijemo sto, kad eto Mire s Ružicom Sokić. Mi im ustupimo sto, a one sad nas pozovu da sednemo. Ja nisam znao ko je ona, ona nije znala ko sam ja, ali je, kako to kaže, „znala ko je Silvana“, odnosno poznato joj je bilo moje prezime. Izašli smo dva, tri puta i tako je krenulo. Mira, inače, lepo igra tenis, samo retko uzme reket. Zapeva neki put po kući, pogotovo kad sprema predstave a i ja joj se pridružim, pošto sam dobar sluhista.

Ruka za klavir
- Završio sam nižu muzičku školu. Svirao sam klavir, imao peticu iz solfeđa, ali muziku nisam mogao da nastavim zbog tenisa. Od reketa ruka očvrsne, prsti postanu kruti, tako da sam posle imao ruku za klavir, ali ne da ga sviram, nego da ga nosim... Bilo je lepo vreme za muziku, rasli smo uz Sinatru, Prislija, Pleterse... I to mogu da slušam beskonačno, ali recimo Stonse i takvu muziku... meni je to larma. Ovo sad što se svira, tehno i slično, pa to je samo ritam. A i toliko je glasno da se još dva dana posle toga derete ljudima na uvo. Vi od te muzike ne možete da razgovarate kad sednete s nekim. Doduše, pitanje je umeju li danas ljudi uopšte da razgovaraju.

Silvana
- I sa Silvanom sam se upoznao u kafani. Pevala je u tadašnjem hotelu „Grand“ u Knez Mihailovoj. Koča se tada zabavljao sa Silvaninom koleginicom koja je pevala na istom mestu. Te večeri je pevala neku pesmu „Ruža Meksika“. Slučajno sam znao tekst pa sam primetio da ga ona ne zna baš najbolje i po kelneru joj pošaljem ceduljicu da ću da joj napišem tekst. Došla je za sto i tako smo se upoznali. Silvana je umela da bude strašno nervozna. Najviše zbog posla. Nije lako stalno ići iz autobusa u avion, iz aviona u drugi autobus... U to vreme još nije bila toliko poznata. Nju je izbacila serija „Ljubav na seoski način“ i pesma „Šta će mi život bez tebe dragi“ koju je Toma Zdravković komponovao.

Tomini prsti
On je tu pesmu napisao kod naše kuće. Došao je rano jednog jutra, oko pola šest. Prsti su mu bili krvavi, lomio je čaše u nekoj kafani. Kad smo ga previli, onako sa krvavim prstima je počeo da prebira po klaviru i odsvirao uvod za tu pesmu, a ostalo je istorija...

Pundravci
- Imam ono, što kažu Srbi, pundravce. Ako je dosadan film, ustaću da radim gimnastiku, bilo šta. Ne mogu da sedim bez veze. Ako ništa drugo, trčaću. Ja još uvek mislim da ću nešto da uradim u životu. Kad je Regan mogao sa 70 da bude predsednik SAD, onda svako može još nešto da uradi. Ja sam napisao pet knjiga o tenisu, izdao dve kasete. Nosim se mišlju da napišem još nešto, materijal skupljam, energiju imam - videću. Tenis igram sve ređe. Zanimljivo, kad ne igram, boli me ruka. Neverovatno! Obično boli kad mnogo igrate. Sanjam neke poene koje sam odigrao, sanjam često neki teren pa ne znam gde sam, u snu čujem loptu kad udari... Umorio sam se od tenisa. Sve teže gledam tenis, i fudbal, i sport uopšte...

Biografija
Radmilo Armenulić rođen je 1940. godine u Beogradu. Bio je prvak države u mlađim kategorijama, igrao u „Galea“ kupu (reprezentacija do 21. godine). Posle konflikta sa selektorom odlazi u Nemačku gde je kao igrač i trener imao zavidnu karijeru. Bio je trener pokrajine Niderzahsen, a najviše vremena je proveo u Ofenbahu - 12 godina. Živi na Novom Beogradu.

napomena : tekst u potpunosti preuzet iz lista