Ćira vodi na pečenje i komplet lepinju - Šta se sve može pojesti uz Šargansku osmicu

U srcu kompleksa Šarganska osmica nalazi se restoran domaće kuhinje. U ambijentu koji oličava spoj sa prirodom a to su drveni stolovi, vidljive drvene grede i ostali ukrasi, kamin i bašta okružena zelenilom u kojoj se čuje žuborenje vode i oseća primamljiv miris dvorišne furune i roštilja, čovek se zaista oseća kao kod kuće, prenosi sajt preduzeća Infrastruktura železnice Srbije.

Jelovnik restorana se sastoji od tradicionalnih lokalnih specijaliteta.

- Kada je o specijalitetima u našim restoranima na "Šarganskoj osmici" reč, to su sve jela nacionalne i domaća kuhinje. Čuveni smo po teletini i jagnjećem pečenju ispod sača, koji sa domaćim specijalitetima za predjelo i divnim mirisom roštilja, čine ugostiteljsku ponudu Muzejsko-turističkog kompleksa "Šarganska osmica" pravim jedinstvenim i vrhunskim kulinarskim doživljajem – kaže Nebojša Mladenović, savetnik za turizam i ugostiteljstvo u Medija centru "Infrastrukture železnice Srbije".

U restoranu se služe domaći hleb i peciva koja se ovde prave na starinski tradicionalan način, a posebnost čine rukom razvlačena takozvana sukana pita, uštipci i lepinje.

Jedan od specijaliteta koji se služi je i čuvena užička komplet lepinja.

Sastojci za ovaj recept su osim meke domaće lepinje, još i kajmak, jaje i pretop od jagnjećeg pečenja. Lepinja se zaseče i donji udubljeni deo lepinje se premaže mućenim jajetom i užičkim kajmakom, zapeče se deset minuta, i na kraju se prelije toplim jagnjećim pretopom. Ovo je mesto gde gost nalazi okrepljenje uz ukuse i mirise domaće kuhinje i može da krene dalje u razgledanje kraja ili vožnju Nostalgijom.

Ali, osim glavnog restorana, na odmor i okrepljenje mislilo se i planiralo duž cele trase Šarganske osmice na kojoj se nalaze ugostiteljski kapaciteti, sa ponudom nacionalne kuhinje i osvežajućih pića.

Na 700 m nadmorske visine, vozom se stiže u stanicu Jatare, poznatoj kao ukrsna stanica koja nosi naziv po turskoj reči "jatara" što znači stara kuća, ali i po pticama koje su se ovde jatarile, skupljale u jata i letele ka jugu. U pozadini stanice se nalazi visoka stena niz koju se spušta vodopad, a uz stenu je izgrađeno 88 stepenika kojima se može popeti do vrha gde se nalazi vidikovac Orlovo gnezdo. Broj 88 simbolizuje prugu koja vijuga i seče se u jednoj tački formirajući čuvenu Šargansku osmicu.

U ovoj, možda i najlepšoj stanici, prispeli putnici na pauzi vožnje vozom mogu se okrepiti. I ovde ih dočekuju ukusi domaće kuhinje, ali i mogućnost da se ukusne mekane lepinje nafilovane pršutom i kajmakom i domaćim paradajzom ponesu i prezalogaje u vozu koji nastavlja put.

Na stanici Šargan Vitasi, koja se nalazi na 800 m nadmorske visine, odakle se voz vraća ka stanici Mokra Gora natrag istom trasom, nalazi se bife sa osvežavajućim pićima i sladoledom. Ime Šargan je dobila po zmijama šarkama, a najlepša je u jesen kada je prekrije šarenilo jesenjeg lišća. U ambijentu šarolike prirode, putnici se mogu osvežiti na pauzi dok se lokomotiva pripremi za vožnju nazad.

Sa koliko posvećenosti, ljubavi i kreativnosti je osmišljeno i napravljeno ovo mesto, kompleks Šarganska osmica, svedoči još jedan kuriozitet – sala zatvorenog tipa, čiji zidovi su ukrašeni neumornom mokrogorskom rukom majstora duboresca Miladina Lekića, predstavama koje čine istorijsku razglednicu Mokre Gore.

Ovo je sala zatvorenog tipa koju mogu koristiti najavljene grupe za sastanke, radionice ili seminare, ali koja služi i za organizaciju namenskih večera, ručkova i sličnih posluženja. Centralni deo ovog duboreza čini vizija koju je po predanju ispričao Mitar Tarabić proti Zahariju, a on zabeležio krajem 19. veka kada pruga još nije ni postojala, a govori o dalekoj budućnosti, da će proći mnogo godina kada će se ljudi opet setiti gvozdenog puta, ali da njim više neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave, odmorišta i uživanja.

Tu je čitava istorija kraja, od novčića sa likom Tiberija, rimskog imperatora koji je pronađen u lekovitim izvorima Bele Vode, preko predstava iz doba turskog zuluma i Marka Kraljevića koji se po predanju baš na Mokroj Gori okušavao s Turcima svojom topuzinom pa se i jedan deo Mokre Gore danas zove Markovo polje, preko zbegova, priče o Kostreš harambaši koji je štitio lokalno stanovništvo od turskog zuluma. Predstavljena je i crkva u Kršanju iz 13. veka. a postoji pisani trag o prepisivanju crkvenih knjiga u toj crkvi iz 1602. godine.

Potom predstave pričaju istoriju nastanka pruge, pa čak i prikazom, kako su žene stavile crne marame u znak žalosti što Ćira odlazi. Meštani kažu da je zaista tako i bilo, celo selo je plakalo za Ćirom, jer je to bila jedina veza Mokre Gore sa drugim krajevima zemlje.

Voz je za meštane ovog kraja simbolizovao život, i kroz istoriju predstavljao početak nečeg novog i naprednog. U ovom satu su zapisani svi značajni datumi koji se vezuju za Mokru Goru, ali su kazaljke namerno zaustavljene na 10 minuta do 12 da simbolizuju vreme koje tek dolazi, da se sa idejama i gradnjom ne treba stati.