Dr Jovan Cvijić : Dinarski tip čoveka – Šumadiski varijetet

Praveći etno-psihički „presek“ kroz južnoslovensko stanovništvo na zapadu, i to u pravcu od istoka prema zapadu, nailazi se najpre na istoku na šumadiski varijetet; drugi varijeteti dolaze jedan za drugim idući prema Jadranskom Moru i njihove se oblasti šire od severozapada prema jugoistoku poklapajući se sa velikim crtama reljefa.

Šumadiski varijetet zauzima skoro celu moravsku Srbiju i obuhvata više stanovništva nego i jedan drugi dinarski varijetet. Šumadiski varijetet čine stare etničke grupe, starije od velikih migracija, i različne doseljene etničke grupe: dinarsko stanovništvo koje je sišlo sa planinskih krajeva na jugu, kosovsko i vardarsko stanovništvo i razno drugo. Ovo je stanovništvo bilo zajednički i snažno preglo da se oslobodi Turske i da stvori nezavisnu državu. Doseljenici su imali da se prilagode novoj geografskoj i društvenoj sredini. Svi su se međusobno proželi i izjednačili. Opšti način mišljenja i rada, nacionalni i društveni ideal postali su im zajednički. Iako dinarsko stanovništvo čini većinu u Šumadiji, obrazovala se usled mešanja doseljenika i starog stanovništva nova etnička grupa koja nema čiste dinarske osobine. Ona pretstavlja snažnu etničku kombinaciju u kojoj su na dinarske psihičke osobine jako uticale osobine drugih grupa i često ih znatno izmenile. S druge strane, u Šumadiji se konstatuju, naročito u toku poslednja dva veka, najveće promene u geografskoj i društvenoj sredini i u zanimanju, promene koje su sa svoje strane uticale na mentalitet stanovništva. Pre nego što opišemo psihičke osobine ovog varijeteta ukažimo na neke od ovih promena.

Promena geografske sredine. – U doba oslobođenja, u početku 19. veka, najveći deo beogradskog pašaluka ili Šumadija, bio je pokriven lugovima i šumama, naročito hrastovim i bukovim šumama. Sela, rasturena po proplancima, bila su udaljena jedna od drugih i malobrojna. Stanovništvo se zanimalo naročito stočarstvom, najviše svinjarstvom, radije nego zemljoradnjom i povrtarstvom. U toku poslednjeg veka izvršile su se mnoge promene u fizičkom izgledu zemlje.

Prirodna sredina je sve jače eksploatisana a stanovništvo se sve jače prilagođivalo ovoj sredini. Otuda je poteklo racionalnije iskorišćavanje zemljišta: danas se jasno razlikuju oblasti zemljoradnje, povrtarstva i vinogradarstva. Serija preobražaja se izvršila bez malo na ovaj način.

Najpre su se lugovi i šume sve više krčili i oni danas pokrivaju tek petinu Šumadije; zatim su iščezle mnoge baruštine koje su bile po dolinskim ravnima, naročito u gustim lugovima. Površine za obrađivanje postale su prostranije za sedam ili osam puta. Sela koja su ranije bila naročito po brežuljkastom zemljištu i u planinama spuštala su se sve više u dolinske ravni i postala veća. Stanovništvo je promenilo zanimanja i obrnulo se zemljoradnji. Šljivaci su počeli pokrivati sve veću površinu. Pojavilo se moderno vinogradarstvo. Neki delovi niske Šumadije postali su pravi vrtovi. Svinje, koje su se pre množile u hrastovim šumama, sada se goje kukuruzom u oborima. Najbolje domaće rase govedi rasprostrle su se po celoj zemlji kao i nove rase postale ukrštanjem domaće rase sa najboljim alpiskim rasama. Puteva je više i bolje se održavaju a stari način prenosa konjskim karavanima skoro sasvim iščezava. Ovaj je napredak ubrzan naročito od građenja prve željeznice (1885 god.) i od uvođenja većeg poreza na zemljište. Poduzetni duh je ojačao. Rudnici, koje je dotada samo država eksploatisala, privukli su mnoge privatne ljude i strane kapitale, naročito rudnici bakra, uglja, zlata i srebronosnog olova.

Većina malih varoši, ekonomskih centara pojedinih krajeva, skorašnjeg su porekla. Šumadija postaje najnaseljenija zemlja na Balkanskom Poluostrvu: kao što smo videli, gustina stanovništva u nekim krajevima dostiže do 100 stanovnika na km2. To je rezultat ne samo prirodnog priraštaja nego i doseljavanja.

Usled dvaju sukcesivnih uvećavanja prema jugu a na račun Turske, važnost i opasnosti ovog geografskog položaja postali su većim, a osobito posle građenja moravsko-vardarske željeznice. Uvećana, bolje organizovana i bogatija, okružena sa svih strana srpskim stanovništvom, Šumadija je privlačila slovensko stanovništvo koje je bilo pod upravom Turske i Austro-Ugarske. Pošto je zauzela Bosnu i Hercegovinu Austro-Ugarska je opkolila Srbiju i pokušala je, da joj preseče prilaz evropskim tržištima i moru. Ovim i drugim sredstvima Austro-Ugarska je izazivala tajnim načinom mnoge krize u Srbiji. Unutrašnja politika Srbije time je ponekad bila pomućena; kriza se pojačavala usled kulturnih uticaja i usled uticaja evropskih ustanova koje prodiru u stare balkanske civilizacije preplićući se sa njima i sa patrijarhalnim shvatanjima.

Izjednačavanja stanovništva i preobražaj društvene sredine. – Posledica je ovih promena preobražaj društvene sredine, naročito društvene strukture. Napred smo pokazali migracione struje koje su stalno priticale prema Šumadiji, kao i njihove uzroke. Do 1842 god. novi su doseljenici mogli iskrčiti šume i iskrčena zemlja pripadala im je bez ikakvih formalnosti. Čak i posle 1842 god. su doseljenici mogli dobiti zemljišta u oselinama ili se nastaniti u hataru nekoga sela. Mnoge Južne Slovene iz Austro-Ugarske privlačila je slobodna država, u kojoj se govorilo njihovim jezikom i u kojoj su oni mogli kupiti zemlju po nisku cenu.

Ma odakle dolazili, ovi se doseljenici nisu grupisali prema oblasti odakle su došli, osim u nekim delovima zapadne Srbije. Njihovo mešanje i stapanje sa starim stanovništvom bilo je usled toga utoliko tešnje. Više od polovine doseljenog stanovništva činili su stočari koji su se morali prilagoditi zemljoradnji. Ukoliko se više zemlja krčila, doseljenici su svi postali zemljoradnicima, katkad ne bez mučnih napora, kao što smo to videli na slučaju sa Crnogorcima. Preobraženo dinarsko stanovništvo ostavilo je u karakteru Šumadinaca sa tragovima stočarske bezbrižnosti instikt za nezavisnošću i snagu – osobine, koje su retke kod doseljenika sa juga. Kosovska i vardarska struja bile su sastavljene poglavito od zemljoradnika, od potištenih čifčija, izuzevši smele i aktivne doseljenike iz Metohije. Oni su doneli tradicije negdašnje Srbije, odrasli u senci njenih crkava, manastira i gradova. Pod uzajamnim uticajima ovih doseljenika i staroga stanovništva koje je živelo u osobito razvijenim zadrugama, obrazovao se nov psihički tip, koji se svojom, već bogatom istorijom i svojim tvorevinama pojavljuje kao tip obdaren većom snagom i možda viši od čistog balkanskog tipa.

Sa promenama koje su nastale u geografskoj sredini, sa prilagođivanjem različnih doseljenika ovoj sredini i sa uvećavanjem gustine stanovništva sve se više preobražavalo ovo društvo, sastavljeno u početku od seljaka. Oni se naseljavaju po gradovima, postaju zanatlije i trgovci, počinju da primaju navike gradskoga života. Zadruge se neprekidno dele ili raspadaju; inokosne porodice se množe. U početku su jedino deca vojvoda i trgovaca, naročito posrbljenih Cincara, dobivala više obrazovanje. Docnije se deca inokosnih porodica, više nego zadružnih, sve više i više obrazuju i postaju činovnici u novoj državi. Organizuje se i razvija vojska i oficirski kor. Škole se umnožavaju brzo, stvara se univerzitet. Obrazuju se naučne i ekonomske ustanove i društva, kao i političke stranke. Bogatstvo se povećalo i plutokratska klasa počela je da se razvija.

Ovaj narod od seljaka uspeo je od početka da organizuje srpsku državu na drugi način nego što su bile organizovane okolne države: Turska, Austro-Ugarska i Rumunija. Ovaj je narod primio zapadno-evropske ustanove, ali ih je izmenio i prilagodio nacionalnom duhu. U isto doba javila se u novoj državi velika figura Vuka Karadžića, koji je, napuštajući stari slovensko-ruski književni jezik, digao narodni jezik na visinu književnog i stvorio potpuno fonetsku azbuku. Razvila se nacionalna nauka, koja je postavila naučne osnove narodnom jedinstvu. Ideja o nacionalnoj misiji hvatala je u narodu sve više korena. Narod je razumeo, da treba svoju hrabrost da pojača, disciplinuje i organizuje, kako bi mogao izvršiti svoj zadatak.

U toku ovoga razvitka mentalitet Šumadinaca se izmenio i lako je utvrditi epohe u kojima se ove razlike osećaju. Ali to nije naš cilj. Za nas je dovoljno konstatovati, da se u narodnoj masi razvio razumniji duh. Seljak je uspeo da sve više gospodari svojim divljim demokratskim instiktima. Javile su se organizatorske sposobnosti kao i jaka sklonost za radom. Pokušajmo da pokažemo kakav je sadašnji mentalitet Šumadinaca.

Glavne psihičke osobine. – Ono što danas naročito pada u oči u karakteru Šumadinaca jeste nešto jako, smelo, velika aktivnost i zdravi živci. Mnogi od njih su sposobni, izgleda, da uspeju u svakom preduzeću. Retke su inertne prirode. Sve više se javljaju ličnosti velike volje. Strani posmatrač imao bi utisak da svi napreduju sa neukrotljivom upornošću i žilavošću. Kruti tradicionalizam skoro je sasvim iščezao. Svi se prilagođavaju novim načinima života. Ovde je manje govora, manje pesama i epskih sklonosti nego kod čistih dinarskih ljudi.

Iako aktivni i smeli, kod njih ipak ima nekog uzdržavanja kojim se odlikuju od stanovništva panonskog tipa, katkad vrlo ekspanzivnog, od dalmatinskih govornika koji ponekad govore tečno i elegantno i od njihovih susednih rođaka u Starom Vlahu koji govore, kaže se, čak i kad ih ne slušate. Ovo uzdržavanje koje se može smatrati kao grubost, u stvari potiče od dostojanstva i od mere: Šumadinac hoće da se zagreje samo svesno. Zato opet, kad on to čini, to je otvoreno, u lice protivniku,, oči u oči, kao čovek čiji su preci vekovima sami sebi stvarali pravdu. I to ga ponekad vodi žestini; ostalo je u njemu nešto hajdučkog,[4] kao što to nalazimo u šumadiskom heroju Karađorđu, sinu te zemlje, ličnosti doista titanskoj.

U vezi sa prethodnim osobinama treba kod Šumadinaca zabeležiti zdrav razum, meru, smisao za stvarnošću. Oni znaju proceniti pravično i bez srdžbe stvari i događaje, kad ih potpuno poznaju. Seljaci se često odlikuju osećanjem mere, koje ređe imaju njihovi školovani sunarodnici. Isto je tako razvijen smisao za komičnim koji potiče od inteligentnog i finog posmatranja tuđih akcija, naročito njihovih pobuda. Sve ono što se ne dopada javno se iznosi šalama, humorom i ismevanjem. Teško onima koji ističu svoje osobine, teško nasrtljivcima i sujetnima, onima koji hoće svoje sebične težnje da maskiraju uzvišenim pobudama, teško pretencioznima bez duha i bez kulture koji hoće da prevare druge. Nijednom od ovih nedostataka Šumadinac neće učiniti milost i progledati mu „kroz prste“. Nigde u južnoslovenskim zemljama ne postoji više žive iskrenosti; nigde više sklonosti za ismevanjem.

A ova sklonost nikako ne sprečava vrlo živo osećanje zahvalnosti za ukazane usluge, osećanje koje se često preobražava u skoro bezgranično poverenje. Mnogi strani posmatrači, naročito u toku poslednjih godina, zapazili su i opisali ovu osobinu Šumadinaca, koji su sposobni da izraze svoje poverenje na dirljiv način i sa potpunom odanošću.

Druževnost, ozbiljnost, veselost i pevanje. – Druževnost je vrlo jasna osobina Šumadinaca. Kod njih se zapaža težnja za stvaranjem družina i udružuju se u svim prilikama. Odnosi između članova jedne družine su srdačni. Za vreme Ustanka 1804 godine pobunjeni seljaci su formirali družine po krajevima iz kojih su bili. Često idu dva i dva zagrljeni. Kad se zaustave da obeduju uvek jedu zajedno. Čutura sa šljivovicom ili vinom ide od jednoga drugome. Na saboru koji se drži kod seoske crkve seljaci se grupišu: imućne porodice imaju oko crkve sobrašice (saborske kuće) u kojima primaju goste. Čak i za vreme rata oni kašto unose ovu notu druževnosti, pomešanu sa ozbiljnošću i veselošću. Biraju prvoga koji će početi napad, onoga, koga smatraju kao miljenika sudbine i taj izbor propraćaju šalama. Pesma veli: „Neka bude svekolika kavga na onoga Srdana Iliju, i nek bude sreća Srdanova“.

Ovim smo došli do razmatranja jedne druge osobine Šumadinaca: vedrine i veselosti, koje su se ispoljavale u toku celog 19. veka i do naših dana. Ipak je bilo stupnjeva u manifestacijama ove veselosti. U svojim „Memoarima“ prota Mateja Nenadović priča o susretu seljaka, koje je vodio u borbu, sa seljacima Karađorđevim. Kad je valjevska vojska čula Karađorđeve reči: „Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi!“, „verujte deco (kaže prota Mateja) da tu nije vojnik ostao koji zapevao nije, a mnogi je starac radosne suze prolivao što je to dočekao. I preko svega Dubokog (između Obrenovca i Beograda) rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je i šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao; i tako s pevanjem 8 maja u Ostružnicu na konak dođemo“. Veselost je dostigla vrhunac u prvim decenijama posle oslobođenja Srbije. Šumadinci su bili srećni, što su se oslobodili turskoga jarma i što su mogli živeti u redu i miru. Pevalo se i igralo u svima selima. I najteži zemljoradnički poslovi su se radili uz šalu i veselost. Putnici ovoga doba govore o opštoj veselosti i o pesmama koje su slušali svuda po selima. Njihova su putovanja često bila niz veselih i prijatnih događaja u kojima su uzimali udela ne samo seljaci već i sveštenici, vladike i najslavnije vojvode. Ova veselost nije iščezla ni docnije, već je bila, izgleda, unekoliko prigušena grozničavom aktivnošću i sklonošću za preduzećima. Ali i pored ovih izuzetaka, istina sve mnogobrojnijih, veselost i sklonost za šalom ostali su narodna karakteristika čak i za vreme balkanskih ratova i povlačenja kroz Arbaniju.

Demokratska osećanja. – Demokratska osećanja, zajednička uostalom svima psihičkim južnoslovenskim tipovima, ovde su naročito razvijena. Razlog je ovom demokratskom instiktu Šumadinaca, čini mi se, sledeći.

Demokratska su osećanja urođena narodu koji je za vreme borbi za oslobođenje imao jednostavan društveni sastav, koji je činio društvo zemljoradnika i stočara, u kome nije bilo ne samo nikakve društvene klase već i nikakve značajnije razlike u pogledu imućnosti. To je bila masa seljaka od kojih je svaki imao vlastitu zemlju. Jedino odlikovanje je bilo biti pop ili knez. Popovi su se nešto malo izdizali iznad naroda. Zbog toga je svaki želeo da ima popa u porodici. Izuzevši demokratskih težnji nijedna druga težnja nije mogla naći osnova u narodnim predanjima. Šumadinci kao i svi Srbi imaju genealogiju koja ide do u Srednji vek, čitav niz careva, kraljeva i junaka, ali to nije genealogija nekih porodica kao u zemljama gde postoji plemstvo. Srpsko plemstvo je iščezlo; postoji samo genealogija istoriskih predaka koji pripadaju celome narodu.

Međutim se katkad naiđe na autoritativne karaktere. Šumadisko su društvo činile u stvari velike zadruge. Vlast zadružnog starešine je kašto bila nasledna kroz više naraštaja i tako je trajala neprekidno navika za zapovedanjem. Ali prema zadružnim običajima starešina se mogao smeniti i drugi izabrati. I žene su mogle biti izabrane za starešinu. Hajdučki starešina je određivan opštim pristankom ili izborom. Manastirske starešine su birali narodni pretstavnici pre nego što su ih imenovale visoke crkvene vlasti. Vojničke i administrativne starešine, pa čak i dinastije, u oslobođenoj Srbiji su regrutovane među doseljenicima, među seljacima koji su određeni izborom ili opštim pristankom. Tek što je zemlja oslobođena, pa i pre, za vreme dugog rata za oslobođenje (1804-1815) sazvata je Skupština, pa je i dalje sazivana ne čekajući da se ima odluka kakvog ustava. Demokratska kontrola bila je često vrlo energična, čak i za vreme oslobodilačkih ratova. Pesma veli, da se junaci moraju boriti za narod i zajedničku slobodu. Kao organ patrijarhalnih predanja ona ne dopušta da se vojničke starešine ponesu i zaborave svoje dužnosti u uživanjima besposlice. Pesma opominje one koji se zaboravljaju: „Narod vas je učinio tim što ste“. Pesma naročito poštuje Karađorđa, ali posle njegova bekstva 1813 god. ona ga osuđuje bez milosti i najoštrijim rečima. Šumadinci iskazuju vrlo slobodno svoje mišljenje. Ali se ono katkad izvrće u demagogiju. Pošto vekovima nije imao vlastitu državu, narodu je valjalo stvoriti modernu državu, navići se na disciplinu, na mnogobrojne potrebe i zahteve koje povlači ustanova države. Ali je usled urođenog duha jednakosti bilo osobito teško utvrditi redovnu vlast: čak i vlada koja se smatra kao najjača, vlada Miloša Obrenovića, morala se u mnogo mahova zadovoljiti time, da je narod samo podnosi. Zbog toga se dešavalo, da su narodne mase rđavo ocenjivale odlične sinove svoje zemlje, naročito kad su oni bili Šumadinci; Srbi van Šumadije i drugi Južni Sloveni uživali su više zahvalnosti. Naprotiv, političari bez ličnih ideja, ali vešti i bezobzirni, koji taktično i mudro eksploatišu ljudske slabosti, ostaju dugo na vlasti. I pored demokratske surevnjivosti i nestalnosti svojih vlada Šumadija je napredovala najpre u moralnom i intelektualnom pogledu, a zatim i u ekonomskom. Ispod vrenja na površini delovale su druge stvaralačke snage, potsticane slobodom, i masa narodna je napredovala.

Karakteristika države i ponašanje za vreme kriza. – Seljaci su najbolji pretstavnici šumadiskog karaktera i sredine. Ukoliko im se više približujemo, utoliko ih više cenimo. Pored već istaknutih osobina oni se odlikuju žestinom i upornošću, usled kojih mogu provesti duge časove u naporima. Njihova jaka životna snaga nije bila u svome korenu načeta u toku mučnoga života za vreme turske uprave. Seljaci čine ogromnu rezervu snaga. Seljačka Srbija je radionica gde su srpski elementi različnog porekla uspeli da se stope i kombinuju, gde se srpsko jedinstvo ostvarilo na ograničenoj oblasti. Svi su prožeti živom ljubavlju prema otadžbini. Osobita je odlika šumadiskog stanovništva kao i stanovništva stare Raške: gajiti nadu i veru u budućnost i nikad ne napuštati narodni ideal. U oslobođenju Srbije njenim vlastitim snagama i bezbrojnim žrtvama Ranke je gledao jedan od najznačajnijih događaja 19. veka. I otada je Srbija, u najbolnijim trenucima svoje istorije, svagda odbijala najprimamljivije strane ponude, samo da bi ostala verna svome idealu. Srbi iz drugih krajeva su još u početku Ustanka u Šumadiji osetili njen izuzetni značaj i shvatili, da će ona postati zemlja nacionalne misije. Junačni Crnogorci su prvi i otvoreno u svojim narodnim pesmama izrazili razliku između svojih napora i velike misije, namenjene Srbiji, koju oni smatraju: „junačnom, plemenitom, slavnom“, zemljom odakle će izgrejati „sunce srpske slobode“. Ovo se mišljenje utvrdilo docnije, naročito za vreme balkanskih ratova, i prodrlo je među sve Južne Slovene na zapadu. Ovi su pravično ocenili „uzvišeni altruizam“ Srbijin (#, 1917, str. 221).

Ponašanje Šumadinaca za vreme kriza je vrlo značajno. Treba se setiti 1813 godine i pada Srbije posle devetogodišnje borbe: već posle nekoliko meseci javlja se takav otpor da se daša nije usuđivao izići iz beogradske tvrđave. Novi je ustanak počeo gotovo pre nego što je prvi bio ugušen. Nešto slično se videlo 1914 godine, kad je austrougarska vojska zauzela veliki deo Srbije: posle prvog straha Šumadinci pribiraju poslednje napore, potpuno potuku neprijatelja i izgone ga iz zemlje. Najstrašnija je katastrofa bila krajem 1915 god. Celu su zemlju zauzeli Austro-Nemci i Bugari. Vojska i deo stanovništva su se povukli kroz Arbaniju i to je povlačenje bilo strahovita moralna patnja. Svaki je nosio svoj mučenički krst i izgladneo padao i dizao se, često da bi umro. Begunci su ostavljali imanja, kuće i zatrvene porodice. Borili su se sa neprijateljem i glađu, sa nepogodama u arbanaškim planinama koje su bile bez puteva, i u toj su borbi išli preko ljudskih snaga. Čak i tada nisu ustupali pred udarima sudbine. Iako oboreni oni nisu pobeđeni. Kad su došli na Krf hiljadama umiru od iznemoglosti, ali posle četiri meseca se oporavljaju i pripremaju dan oslobođenja. Oni koji su ostali u zemlji,-zauzetoj tuđinom, držali su se isto tako divno.

Ova duhovna čvrstina objašnjava se žarkim rodoljubljem Šumadinaca. U Šumadiji je zgusnuta snaga srpskih zemalja, kako dinarskih tako i kosovsko-vardarskih. Rodoljublje je postalo izrazita crta narodnog karaktera.[5] Ova je nacionalna duša našla u nezavisnoj srpskoj državi najpovoljnije zemljište. Junaštvo dinarskog tipa pojačano je vojničkom organizacijom, čiji su se mnogi ratni podvizi manifestovali u balkanskim ratovima i za vreme Velikog rata.

Intelektualne sposobnosti.-To su iste sposobnosti koje sam obeležio kao karakteristične za dinarski tip uopšte. Ali u Šumadiji sam imao najviše prilike da se divim seljacima široke i objektivne inteligencije, koji posmatraju stvari i događaje i daju svoje mišljenje tek kad se potpuno obaveste. Sem toga najdarovitiji shvataju mnoge stvari intuicijom i osećajem. Često mi se učinilo, da nepismeni ljudi, koji imaju ovu duhovnu širinu, mogu suditi katkad pravičnije nego školovani ljudi zavedeni političkim ili drugim strastima. Bogati seljaci, čak i najinteligentniji, retko daju svoju decu na dalje obrazovanje. Ona ostaju seljaci; ali su njihove njive i livade najbolje obrađene i najbolje se održavaju, njihove su kuće najčistije a domaća ekonomija najbolje uređena. Naročito se kod njih održavaju predanja i narodni običaji, koji su deo zajedničkog nasleđa. Cenjeni od svih, oni služe kao primer selu i kraju. Grubosti u svakodnevnom životu, koje se uopšte mogu posmatrati kod seljaka, skoro nema kod šumadiskog stanovništva. Na osnovi patrijarhalnog života razvila se naročito u ovoj seljačkoj klasi visoka moralna kultura, sa velikim uzajamnim poštovanjem, iskrenošću i poštenjem.

Ova visoka vrednost šumadiskog seljaka održi se skoro u celini kad on postane trgovac: pouzdanost i časnost srbijanskih trgovaca jako su cenjene.

Kao dinarski ljudi uopšte, Šumadinci pokazuju nesumnjivo znatne sklonosti za nauku, književnost i umetnosti: jasnoću u posmatranju, živu maštu, polet i oduševljenje. Beogradski universitet se svojom naučnom vrednošću uzdigao na visinu universiteta zapadne Evrope. U njemu postoji vrlo čvrsta volja da se snažno doprinese naučnom razvitku. U naukama koje se bave Balkanskim Poluostrvom i Južnim Slovenima ispoljila su se široka i originalna shvatanja. U neprekidnom dodiru sa narodnim životom nauka je dala osnove nacionalnom programu. Književnost je znatno napredovala, naročito pesništvo. Stvorio se nov stil, jak i originalan, koji se naziva beogradskim. Beograd je bio poslednjih godina središte velike intelektualne snage.

Teže je dati pravilan sud o političkim osobinama naroda u Srbiji. Razvitak unutrašnje politike i naročito spoljašnje zavisi od uzorka koji često nemaju veze sa političkim osobinama jednog malog naroda. Ipak ove osobine izgledaju očigledne, pošto je narod u Srbiji uspeo da stvori nezavisnu državu, da je održi i uveća i pored opasnog geografskog položaja i prilika često vrlo nepovoljnih. Ova je država stvarno napredovala u svima pravcima, naročito u moralnom i u intelektualnom pogledu; njen ekonomski polet bio je znatan. U toku stogodišnjeg slobodnog života narod je u Srbiji stekao više političkog iskustva nego ostali Južni Sloveni i iz njegove su sredine izišli neki državnici doista dostojni ovoga imena.

IZVOR :

www.bastabalkana.com