U Beč po recept za vodu - vodovod u Srbiji ne treba privatizovati

Nikola Marjanović

Vodovod u Srbiji ne treba privatizovati, već bi valjalo uvesti ekonomsku cenu vode i uspostaviti regulatornu agenciju koja će kontrolisati monopol, smatra dr Nikola Marjanović.

Nisam protiv privatizacije, ali srpski vodovod treba zadržati u javnom vlasništvu, a probleme sa kojima se suočavaju ta preduzeća rešavati ekonomskom cenom vode, stručnim a ne partijskim menadžmentom i jakim regulatornim telima.

Dr Nikola Marjanović, građevinac, stručnjak za vodoprivredu, bivši direktor Republičke direkcije za vode i sadašnji prvi čovek "Srbijavoda", nema dileme da ni jedan, ni proizvodni ni distributivni, deo vodovoda ne bi smeo da se privatizuje i prepusti privatnom, a naročito ne stranom operateru.

– Ako je nešto dobro u ovom našem tranzicionom zaostajanju jeste što imamo na koga da se ugledamo: da se ne opečemo kao Budimpešta i Bukurešt i da preuzmemo rešenja koja su se pokazala dobrim, poput bečkog. Vodovod je tamo javno vlasništvo, cena vode je ekonomska, njome se pokrivaju tekući troškovi i proširena reprodukcija, utvrđene su plate, pa se višak ne preliva ni na račune radnika ni menadžera nego se usmerava u budžet ili u humanitarne svrhe… Tako radeći, i Šveđani su svoj sistem doveli do savršenstva, pa sada mogu i da obaraju cenu vode. Ni Francuzi, koji su "ulazili" u vodovod drugih zemalja, svoj nisu poverili privatnim operaterima – objašnjava Marjanović, reagujući na seriju tekstova u "Politici" o privatizaciji komunalnih preduzeća.

Svima koji uspešno posluju i zadovoljavaju potrebe svojih građana, kaže, zajednička je ekonomska cena vode.

– Za razliku od njih, Srbija pije najjeftiniju vodu u Evropi. Građani ovde kubik u proseku plaćaju 30 centi dok je cena u okruženju najmanje 1,2 EUR.

Ta cena bi se i kod nas, napominje Marjanović, uklopila u preporuke Evropske komisije da izdatak za vodu ne bi trebalo da premaši 4% kućnog budžeta.

– Kada bi se uvela ekonomska cena, ne bismo vodom iz vodovoda zalivali bašte i njive, trošilo bi se manje, bio bi manji i utrošak hemikalija i energije, a bilo bi i novca za saniranje dotrajalih cevi, što bi dodatno smanjilo utrošak vode i gubitak na mreži koji je sada od 30 do 80%. Tako bi se za nekoliko godina sanirala i ekonomska situacija u ovim sistemima – objašnjava Marjanović.

Kako kaže, nemačka firma "Berlin Vaser" uz finansijsku podršku, odnosno donaciju KfW nedavno je završila analizu četiri velika vodovoda – beogradskog, niškog, novosadskog i kragujevačkog. Studija donosi i preporuke – kako odrediti ekonomsku cenu vode, kako ova preduzeća reorganizovati, optimalan broj zaposlenih.

– Kada bi se sledila ta uputstva i kad bi postojala regulatorna agencija, ne bi bilo ni problema sa monopolom – ukazuje Marjanović.

U Srbiji, kaže, bar šest vodovoda ima sve uslove da obavlja tu delatnost.

– Uz licencu regulatorne agencije, oni bi mogli da postanu regionalni operateri, da obavljaju tu delatnost i u onim mestima koja nemaju ni kadrovskog ni finansijskog potencijala za to. Zašto vodovod iz Niša ne bi bio operater za, recimo, Lebane.

A strani kapital je, više nego za druga komunalna preduzeća, zainteresovan baš za vodovod?

– Nijedan strani operater nije došao da se interesuje za prečišćavanje otpadnih voda, svi su zainteresovani za pitku vodu, za ulazak u sisteme u koje smo ulagali i do 115 godina i za koje i mi imamo stručne ljude. Ako neko hoće da investira neka izvoli – neka uloži novac u postrojenja za prečišćavanje otpadne vode, neka kroz BOT aranžman to izgradi, 20–30 godina koristi, ubira profit i onda preda gradu – zaključuje Marjanović.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 06.07.09)