Komercijalizacija sekundarnih sirovina i reciklaže otpada - Sirovine

Sekundarne sirovine (materijali)

Plastika

Lanac snabdevanja: Pojednostavljen lanac snabdevanja za reciklažnu plastiku je prikazan desno u dijagramu. Čitaoci zainteresovani za reciklažu plastike se upućuju na Drugi deo ove Procene (Profili i akteri) za detaljniji opis aktivnosti i aktera. U ovom odeljku će biti predstavljen lanac snabdevanja i uporedni pregled velikih prerađivača koji su generalno krajnji kupci materijala. Može se reći da se lanac snabdevanja sastoji iz 3 osnovna nivoa: sakupljanje, separacija i sortiranje, i prerada.

Sakupljanje: Postoje tri generalna tipa sakupljača u sektoru plastike: individualni, organizovani i privatni.

 Individualni sakupljači su Romi i drugi mali sakupljači, kao i pojedinci koji rade na višljem nivou organizovanog sakupljanja, koje često uključuje komercijalni i industrijski otpad (Kandić, Kraljevo). U individualne sakupljače se mogu uvrstiti i građani ili grupe koje sakupljaju otpad iz ekoloških razloga.

 Organizovani sakupljači obuhvataju sakupljače komunalnog otpada: JKP-i, strategijski partneri za upravljane otpadom u PPP, i nekoliko primera privatnih operatera (Brdja,Trstenik).

 Privatni sakupljači, kao oni opisani u prethodnom odeljku, često rade i na sortiranju. Ovi akteri su registrovane kompanije, i rade na sakupljanju, separaciji i konsolidaciji otpada za neograničen broj prerađivača i/ili korisnika. Separacija i sortiranje: U ovom trenutku u Srbiji postoji nekoliko primera sprovođenja striktnog sortiranja. Jedan broj aktera upravlja linijama za sortiranje (Pima, Brzanplast) ali kao delom veće operacije. U stvari, skoro svi prerađivači, i mali i veliki, takođe sprovode proces sortiranja. Dobar primer separacije i sortiranja će biti koncept reciklažnih dvorišta, ukoliko bude realizovan.

Prerada: Postoji veliki broj prerađivača različitih tipova plastike u Srbiji, specijalizovanih ili koji samo koriste recikliranu plastiku. Na prvom mestu su prerađivači PET-a. To su veće kompanije koje prerađuju od 50 do nekoliko stotina tona mesečno. Zatim slede veliki prerađivači LDPE, koji proizvode foliju (Brzanplast), creva za navodnjavanje i cevi (Nives), ili granulat. I na kraju postoje stotine malih prerađivača širom Srbije koji proizvode foliju i proizvode dobijene ubrizgavanjem plastike u kalupe, od kojih većina prerađuje reciklirani materijal u manjoj ili većoj meri (Nikolo, Vlada-Pak, Interprodukt, Nima).

Nabavka i potražnja: Na tržištu postoji nedovoljno snabdevanje plastičnim sekundarnim sirovinama. To je dokazano velikim kapacitetima većine kupaca i prerađivača i konkurencijom za materijale, uključujući i PET. Greentech, Saniplast, Intercord i Deni Komerc prerađuju PET i svi imaju veći kapacitet i potražnju od proizvodnje. Greentech ovo smatra pozitivnim, jer stvara potražnju i pomaže prevazilaženje kriznog perioda, kao u vreme vrhunca ekonomske krize kada je Greentech bio jedini prerađivač koji je otkupljivao PET. Da bi se ilustovala skala, Greentech sakuplja 300 tona/mesečno PET-a u Srbiji; u njihova dva postrojenja u Rumuniji (proizvode se uglavnom poliester vlakna) preradi se 5000 ton/mesečno. Razvojne napore treba fokusirati na uvećanje sakupljanja kroz proširenje postojećih poslovanja i olakšanje pokretanja novih inicijativa.

Rezime prerade plastike: Većina, a možda i svi veći prerađivači plastike, uključujući sve glavne prerađivače PET-a, su intervjuisani u ovoj Proceni. Aneks 4 predstavlja pregled svih intervjuisanih prerađivača, uključujući materijale i količine, metode i domet sakupljanja, i proizvodnju. Čitalac se upućuje na Drugi deo ove Procene za detaljniji opis istih.

Papir

Lanac snabdevanja: Papir, a posebno karton, se u Srbiji reciklira prilično efikasno. Zbog svoje vrednosti se sakuplja na različitim nivoima u skoro svakom gradu i po selima Srbije. Lanac snabdevanja reciklažnim papirom je predstavljen dijagramom koji sadrži ključne intervjuisane aktere. Svaki akter je detaljno profilisan u Drugom delu ove Procene. Lanac
snabdevanja se sastoji iz sakupljanja, konsolidacije i prerade.

Sakupljanje: Papir se sakuplja na tri načina:

 Individualni sakupljači (Romi i ostali) koji sakupljaju karton iz kontejnera i manjih maloprodajnih objekata.

 Organizovano sakupljanje (JKP-i i strategijski partneri za upravljanje otpadom) i neki od većih privatnih operaterakao što su Kandić i Urvis.

 Komercijalni i industrijski izvori otpadnog papira (kartonske kutije i štamparski otpad) prodaju svoj otpad konsolidatorima koji preuzimaju otpad sa izvora. Ovi aranžmani su uglavnom strukturirani tako da se od jednog operatera zahteva da preuzme sav otpad i plati izvoru ili kroz fiksnu dozvolu ili po količini (verovatno ne preuzimaju komunalni otpad generisan od strane radnika). U slučaju supermarketa, konsolidator obično poseduje kontejnere. Preuzimanje je uglavnom uslovljeno potrebom za istim. Konsolidacija: Konsolidatori mogu biti svrstani na osnovu veličine u tri kategorije:

 Mali konsolidatori, koji kupuju uglavnom ili jedino od individualnih sakupljača; u urbanim sredinama ovi akteri su uglavnom Romi. Većina malih gradova i sela u Srbiji takođe obično ima otkupljivača papira, metala i ostalih mat.; takvi konsolidatori mogu otkupiti od 10-100 t/mes. Mali konsolid. opslužuju srednje konsolidatore, i skoro nikada ne prodaju direktno prerađivaču.

 Srednji konsolid. sakupe od 100-1000 tona/mes. od kojih je nekoliko intervjuisano i profilisano u ovoj Proceni. Ovi konsolidatori su obično kupci JKP-ovog sakupljenog kartona i imaju sporazume sa izvorima komercijalnog i industrijskog otpada.

 Veliki konsolidatori kojih je veoma malo u Srbiji (Inos i Tehnopapir, koji nisu intervjuisani) sakupe više od 1000 ton/mes. Srednji konsolidatori po nekad prodaju svoj papir velikim konsolidatorima i postižu bolje cene zbog veće isporučene količine. U tim slučajevima veliki konsolidator ne dolazi u kontakt sa papirom, već jednostavno organizuje nabavku iz različitih izvora, a to mu obezbeđuje ugovor sa krajnjim kupcem. Čini se, i logično je da veliki konsolidatori opslužuju tržište izvoza.

Prerada: Većina proizvodnje papira i kartona u Srbiji se obavlja u kompanijama Kappa Star grupe (vidi prilog). Oni zajednički proizvode preko 9000 ton/mes. papira i kartona. Pored ovih kompanija postoje još dve fabrike u Srbiji: Boža Tomić u Čačku i Fopa u Vladičinom Hanu, koje zajedno proizvedu oko 1700 ton/mes. U Septembru 2009, Nemačka Hamburger Grupa je otvorila veliku fabriku u Mađarskoj sa kapacitetom od preko 30,000 ton/mes. Fabrika još uvek ne radi punim kapacitetom, ali će postati glavni regionalni otkupljivač i konkurent za otpadni papir. Već postoji izvoz otpadnog papira iz Srbije (u Hrvatsku). U međuvremenu, Umka uvozi vrstu visokokvalitetnog otpadnog papira iz zemalja u regionu.

Politika i podrška: Umka i konsolidatori papira nisu dobili nikakvu finansijsku pomoć za reciklažu od Vlade Srbije, za razliku od EU zemalja koje su dobile subvencije za vreme ekonomske krize koja je obezedila vrednost sakupljenog papira. Projekat predložen Vladi Srbije za subvencionisanje legalno registrovanih romskih akupljača, nije podržan. Kako saznajemo od Umke, Hrvatska subvencioniše sakupljanje papira sa 30 €/ton; mka podržava investiranje u sakupljanje i unapređenje efikasnosti i nada se da će novi zakon rezultirati efektivnim instrumentima podrške srpskog reciklažnog sektora. Umka i mnogi drugi akteri veruj da su trenutne nacionalne kvote (5% oporavak, 4% reciklaža) suviše niske, delom zbog napora u lobiranju Seko-Paka. Oni razmatraju budući sporazum sa Seko-Pakom o podršci i investiranju u JKP-e i privatne sakupljače kako bi se postigla nacionalna kvota. Umka podržava filozofiju da će zelena ekonomija kreirati radna mesta.

Staklo

Lanac snabdevanja: Na početku treba napomenuti da je reciklaža stakla u Srbiji prilično neuobičajena: potražnja i cene su niski, velike je težine (troškovi transporta su visoki), i postoji malo sakupljača koji su spremni da rade na ivici margine. Postoje dva lanca snabdevanja za reciklažno staklo u Srbiji (vidi dijagram i Drugi deo Procene). Mnogi, verovatno većina gradova u Srbiji nema otkup, niti je deo jednog od ova dva lanca snabdevanja.

Nerazbijeno ambalažno staklo: Prvi lanac snabdevanja se bavi samo nerazbijenim staklenim flašama i teglama svih vrsta i veličina. Postoji mala mreža sakupljača, često pojedinaca koji rade neformalno i kupuju bilo koju vrstu nerazbijene staklene ambalaže, organizuju i konsoliduju tipove i veličine kroz međusobnu trampu, i prodaju ili trampe flaše i tegle svojoj mreži punionica pića i proizvođača hrane. Kalimero Komerc iz Kruševca je jedini primer ove vrste sakupljanja koji je intervjuisan u ovoj Proceni, iako je identifikovano još nekoliko (uglavnom pojedinaca) u drugim gradovima. Prosečna cena za standardnu staklenu flašu ili teglu je 3-5 RSD.

Popović, vlasnik Kalimero Komerca kaže da su 90% njegovih kupaca individue a ne kompanije. Sve vrste ambalažnog stakla: Drugi lanac snabdevanja radi sa svim vrstama ambalažnog stakla, razbijenim i nerazbijenim. Srpska Fabrika Reciklaže (SFR) u blizini Aleksinca je, čini se, trenutno jedini kupac u Srbiji mada bi uskoro partner sakupljač Glass Rec, trebalo da počne sa radom u Beogradu. SFR je privatizovana i ima 13 zaposlenih radnika koji rade na lomljenju stakla i sortiranju po veličini i ponekad po boji.

SFR ima kapacitet od 30,000 ton/god i svo lomljeno staklo se izvozi. Dedalji o sakupljanju su bili nejasni ali uključuju: broj kontejnera u Aleksincu koji su u vlasništvu SFR, individualne sakupljače, punionice pića i jedan broj JKP-a i sakupljača komerc. i industrijskog otpada koji su u obavezi da sakupljaju staklo zajedno sa ostalim otpadom (Pima). Jedan JKP je izjavio da SFR plaća 0.75 RSD/kg za staklo.

Srpska fabrika stakla: Srpska Fabrika Stakla (SFS) je jedini srpski proizvođač staklene ambalaže; SFS je u vlasništvu Srbije gasa (63%), Bugarske fabrike stakla Pleven (25%), a ostatak je u vlasništvu kompanije. U ovom trenutku, SFS reciklira samo slomljeno staklo iz svoje fabrike (odbačeno), staklo klijenata (oštećeno), i mali deo od privatnih sakupljača
(čisto). SFS plaća staklo privatnim sakupljačima 2 RSD/kg za belo, 1.5 RSD/kg za sortirano obojeno, i 1.0 RSD/kg za mešano. SFS je zainteresovana za reciklažu stakla u većem obimu.

Reciklažni kapaciteti: Nakon privatizacije, fabrika je imala 10,000 tona lomljenog stakla u skladištu, plus količine za povraćaj od strane klijenata. Pored toga oni redovno imaju količinu internog loma koji biva recikliran (razbijeno, škart, višak). Dakle, fabrika je neko vreme pokušavala da smanji inventar lomljenog stakla, i sada se čini da je spremna da preudzme ozbiljnije sakupljanje i reciklažu. Pored smanjenja inventara, preduzete su neke izmene u procesu kako bi se smanjile količine oštećenih i škart proizvoda.

Reciklažna ekonomija: SFS je izjavio da postoje dva interesa za započinjanje sa reciklažom: najpre zbog ekološke odgovornosti a zatim i zbog ekonomije. Jednostavno rečeno, jeftinije je topiti staklo nego kvarc, i samim tim reciklažom se ostvaruje ušteda energije i smanjuju troškovi proizvodnje. Energija je najveći trošak u proizvodnji stakla; za svakih 10% recikliranog stakla, ostvaruje se ušteda energije za 3%.

Zahtevi reciklaže: Fabrika stakla je zainteresovana za sakupljanje i recikliranje stakla svih boja. Da bi moglo da se reciklira, staklo mora biti potpuno čisto bez neorganske kontaminiranosti. Neki stepen organske prljavštine i prašine se može tolerisati, ali zato prisustvo keramike, metala, kamena ili drugih neorganskih supstanci može oštetiti peći; fabrika već poseduje magnetni separator za metale. Dakle, staklo mora biti očišćeno i sortirano da bi se recikliralo, a to se može obezbediti ili od strane sakupljača, posrednika ili u samoj fabrici.

Automatska linija za pranje i sortiranje zahteva investiciju u iznosu od 3 million €, za koju bi bio potreban kredit ili drugi vid finansiranja. Ne postoji mreža sakupljanja na koju se mogu osloniti; transport je takođe bitan faktor, jer lomljeno staklo zahteva transportovanje u drugačijim kontejnerima i kamionima od onih u kojima se transportuje roba.

Tražnja i trendovi stakla: Godišnja potražnja za staklom u Srbiji je između 130-150K ton/god, od čega se u SFS proizvede otprilike 30%, a ostatak se uvozi. Uprkos globalnom trendu plastične ambalaže, SFS navodi da je zahtev za staklom u porastu, posebno za malim netransparentnim flašama, kao što su one korišćene za vino. Fabrika se nada da će povećeti proizvodnju na 100K ton/god. do 2011. povećanjem svog udela na srpskom tržištu.

Sakupljanje: Fabrika stakla nema razvijenu strategiju za sakupljanje reciklažnog stakla, iako prihvata povraćaj stakla iz nekih kompanija (npr. Knjaz Miloš). Svo staklo koje trenutno preuzima je čisto i ne predstavlja opasnost za peći. SFS je imala kontakata sa sakupljačima, ali takva saradnja bi zahtevala period asistencije i omoć u razvijanju mreže sakupljanja.

Metal

Lanac snabdevanja: Metali, kako Fe metali (koji sadrže gvožđe) tako i obojeni metali, se veoma efikasno recikliraju u Srbiji, kroz ogromnu mrežu sakupljača i kupaca koja pokriva gotovo svaki veći ili manji grad i selo. Individualni sakupljači, uglavnom Romi, sakupljaju metal iz kontejnera ili metodom "od vrata do vrata"; mnogi građani olakšavaju proces odlaganjem metalnog otpada pored kontejnera, radije nego u kontejner. Industrijski i komercijalni metalni otpad se reciklira još efikasnije. Izgleda da svaki proizvođač metalnog otpada ima svog kupca sa kojim ima potpisan dugogodišnji sporazum, ili prodaje otpad periodično različitim kupcima u zavisnosti od ponuđene cene.

Konsolidacija: Postoji velika mreža kupaca metala širom Srbije. U staroj MESP bazi podataka reciklera, dominirao je broj reciklera metala i to 55 registrovanih; IFC Recycling Linkages Projekat je imao 65 reciklera metala u svojoj bazi podataka. Tipični konsolidator, Vet Prom iz Kruševca, je intervjuisan u ovoj Proceni; Vet Prom sakupi 150-200 ton/mes. metala, uglavnom od većih firmi i fabrika iz okoline Kruševca, i ima jednogodišnje ugovore sa većinom generatora. Vet Prom uzima sve od metala, uključujući mašine, motore, vozila, proizvodnu opremu i drugi otpad. Oprema se rastavlja, sortira i balira na placu Vet Prom-a, odakle se zatim prodaje različitim kupcima koji prerađuju metal ili ga pretapaju u šipke. Vet Prom takođe sakuplja i LDPE i PP iz istih komercijalnih i industrijskih izvora. U Kruševcu, čija je populacija oko 75,000, postoji pet sakupljača sličnih Vet Prom-u.

Tržišta: Većina sakupljenog čelika u Srbiji biva prodata "US Steel" fabrici, ili izvežena zajedno sa drugim metalima. Recan upravlja srpskim programom za sakupljanje aluminijumskih konzervi. Neki drugi metali se takođe prerađuju lokalno: olovo- Farma Kom fabrika baterija iz Sombora, bakar- Jugo Impex iz Niša, i drugi.

Recan: Recan, koji je u punom vlasništvu Ball Packaging Europe, upravlja reciklažnim centrom u Srbiji, gde se iskorišćene aluminijumske konzerve sortiraju, kompresuju i šalju na dalju reciklažu. Reciklažni centar sarađuje sa operaterima upravljanja otpadom, dilerima otpadnog metala, supermarketima, tržnim centrima, benzinskim pumpama i ostalim biznisima, obezbeđujući mrežu sakupljačkih tačaka kako bi konzumentima obezbedio pristupačno i jednostavno rešenje za povraćaj iskorišćenih konzervi. Recan takođe pruža konsultantske usluge vezane za logistiku i kvalitet, proveru kvaliteta, analize i dokumentaciju, i upravljanje isplatom. Recan nudi atraktivne cene za iskorišćene konzerve za piće koje zadovoljavaju Ball PE specifikacije kvaliteta.

Elektronski otpad i baterije

Lanac snabdevanja: Postoje tri licencirana reciklera elektronike u Srbiji: Božić i sinovi u Pančevu (intervjuisani), Eko Metal u Vrdniku i CE Trade u Beogradu. Postoji samo jedan licencirani recikler olovnih baterija u Srbiji: Farma Kom (Galenit klaster, intervjuisan), proizvođač auto akomulatora u mestu Zaječa. Zbog specijalizovane/specifične prirode (u slučaju reciklaže elektronskog otpada) i jedinog izvora (u slučaju reciklaže baterija) dole navedene informacije su dobijene od samo dva intervjuisana izvora (izvedeno ukratko iz profila u Drugom delu ove Procene). U vezi sa reciklažom elektronike: postoji verovatnoća da se rad tri postojeća reciklera bitno razlikuje, i iz tog razloga se objašnjenje

BiS profil: BiS (Božić i Sinovi) ima dva jezgra kompanije: IT reciklaža i razvoj softvera. Oni recikliraju sav električni i elektronski otpad i opremu, plus magnetne trake i neonske svetiljke na drugom spratu objekta od 3000 m2 , u mestu Omoljica koje se nalazi na nekih 10 km od Pančeva. Kompanija za IT/software -"Gowi", je nadavno odvojena od BiS-a; U 2009. Gowi je dobio nagradu od SIEPA-e za najveće povećanje izvoznog poslovanja. BiS takpođe služi Ministarstvu trgovine i usluga za uništavanje piratskih CD-ova i DVD-a, reciklirajući svu plastiku sa diskova i omota, a slične usluge pružaju i Microsoft-u. Takođe su započeli sa pružanjem usluge brisanja podataka sa hard-diskova klijenata sa osetljivim podacima, kao što su banke.

Sakupljanje: BiS je u 2009. sakupio 330 tona elektronskog otpada, što je "veoma niska" cifra po kriterijumu kompanije. Većina sakupljanja (97%) se vrši direktno iz kompanija (B2B) i vladinih kancelarija; i BiS i kompanije imaju benefit od saradnje; BiS sarađuje i sa NVO-ima. Telenor, Price-Waterhouse-Coopers i banke u Srbiji su ključni klijenti. Bez organizovanog sakupljanja je teško doći do građana i elektronskog otpada iz domaćinstava; potrebni su inicijativa, kontejneri i infrastruktura za sakupljanje.

Kompanija je imala saradnju sa strateškim provajderima upravljanja otpadom: Brantner i PWW. BiS trenutno ima ogarničenu dobavljačku mrežu, i zato želi da razvije usluge sakupljanja i transporta kako bi započeo sa razvojem usluga sakupljanja od građana širom Srbije.

Klaster Galenit profil: Klaster Galenit obuhvata srpsku fabriku baterija Farma Kom i članove: distributere i trgovine baterijama, auto-servise, sakupljače, dva Udruženja građana, Institut Kirilo Savić i Fakultet elektronike u Nišu. Klaster upravlja sa osam centara za skladištenje baterija i 150 sakupljačkih punktova (prodavnice i servisi). Farma Kom je osnivač klastera. Galenit Klaster prihvata sve baterije: olovne-automobilske, industrijske i opšte namene. Olovne baterije se recikliraju u Zaječa postrojenju, a ostale baterije se trenutno skladište radi buduće prerade ili izvoza. Galenit je odgovoran za sakupljanje i reciklažu 15,000 tona baterija godišnje.

Sakupljanje: Galenit je uveren da sakupi 95% od svih automobilskih akomulatora u Srbiji, a da preostalih 5% ostaje negde izvan sistema. Oni imaju 3000 specijalnih licenciranih kontejnera u Srbiji: svaki servis ima po dva, a preostali su raspoređeni na javnim, privatnim, vojnim i transportnim punktovima. U Avgustu 2009 su dobili odobrenje da započnu sa uvozom otpadnih baterija; uvezli su relativno malu količinu od 5000-6000 tona, ali očekuju uvećanje obima uvoza jer Hrvatska, Crna Gora i Makedon ja nemaju reciklažna postrojenja. Farma Kom plaća 30 RSD/kg za auto akomulatore, a deo iznosa e koristi za podršku Galenit Klastera. Oni preuzimaju baterije iz mobilnih telefona Telenorove inicijative. Takođe sortiraju CRT za buduću preradu ili izvoz, s obzirom da oni
takođe sadrže olovo; priprema za velike količine CRT-a je strateški potez, s obzirom da korisnici zamenjuju svoje stare televizore i monitore LED i plazma ekranima.

Projekti: Galenit je registrovan kao fond (udruženje preduzeća) i implementira razvojne reciklažne projekte. U nedavno odobrenom ISC-finansiranom projektu, Gelenit i projektni partneri će pomoći u registraciji malih sakupljačkih firmi (uglavnom romskih) i obezbediti obuku i inicijative u tranziciji Roma u formalni sektor putem pružanja usluga u oblasti: bankarstva, registracije i zdravstvene zaštite. Razvoj Klastera je podržan od strane Ministarstva ekonomije i Holandske vlade. Pored navedenog, dodeljen im je EC prekogranični projekat sa Rumunijom, i redovno vode kampanje za sakupljanje baterija preko NVO-a i škola. Oni smatraju da svi predlozi projekata koji se tiču recikaže baterija bi trebalo da uključuju njihovo učešće i odobrenje, s obzirom da su oni jedini recikleri tog otpada.

Drvo

Lanac snabdevanja: U Srbiji postoje različiti lanci snabdevanja za drvo i drveni otpad, u zavisnosti od porekla i vrste drveta, proizvoda i proizvedenih materijala, kao i forme drvenog otpada. U ovoj Proceni su intervjuisane tri firme za preradu drveta, i jedan sakupljač drvenog otpada. Firme za preradu drveta obično koriste deo svog otpada za loženje peći za sušenje sirovog drveta; uprkos tome, oni imaju višak kore i piljevine, otpad od sečenje, strugotinu i prašinu. Sve tri firme za preradu drveta se nalaze u južno-centralnoj Srbiji, i sve su dobile donacije (50-50 učešće) za mašine za briketiranje piljevine.

Odlaganje drvenog otpada: U regionu postoji dosta strugara i prerađivača drveta, i mnogi od njih jednostavno bacaju svoj otpad u reke. Neke kompanije izjavljuju da postoje transporteri koji isporučuju drvo do prerađivača, i uzimaju količinu otpada kada su u mogucnosti, verovatno za proizvodnju briketa i peleta. Uočeno je da neke strugare ostavljaju pored puta velike platnene vreće pune otpada, koje očigledno čekaju da budu odnete.

Strugara Marinković, Raška: Marinković je treća generacija porodičnog biznisa i proizvodi asortiman proizvoda od drveta uključujući i drvene montažne kuće, nameštaj, kuhinje, vrata i prozore i druge proizvode od drveta. Marinković prerađuje sirovo drvo i ima znatne
količine kore i otpada od grubog rezanja (2.5 ton/dan). S obzirom da je u pitanju strugara, on je veliki generator strugotine i prašine (10m3 piljevine dnevno), što stvara problem odlaganja. Povremeno imaju kupca koji će preuzeti do 5 tona otpada svakog drugog dana, ali to je privremeno rešenje; otpad se prodaje po minimalnoj ceni, i rešava problem odlaganja kratkoročno. Kompanija bi želela da uloži 10-30,000 € u novu opremu za sušenje i novu mašinu za briketiranje, ali trenutno nije u situaciji za kapitalne investicije zbog smanjene proizvodnje i postojeće kreditne obaveze. Zbog ekonomske krize, proizvodnja kompanije je smanjena sa 11,000m3 u 2007 na manje od 3000m3 u 2009.

Grozd, Ivanjica Glavna proizvodnja Grozda su velike drvene table dobijene spajanjem i lepljenjem manjih, koje se koriste za dalju obradu za sopstvene ili potrebe drugih prerađivača. Pored ivičnog lepljenja, on ima i najnoviju tehnologiju za lepljenje kraj-za-kraj tehnikom. Kompanija ima modernu, kompijuterizovanu opremu i okruženje u objektima je čisto. Grozd koristi deo svog otpada kao gorivo za sušaru, a od ostatka proizvodi brikete koje prodaje po ceni od 120 €/ton, uključujući i nešto izvoza. Postojeća mašina za brikete (donacija/učešće USAID-a) je suviše mala za Grozd sa kapacitetom od 140 kg/h; Grozdu je potrebna obrada od 250 kg/h kako bi preradio sav svoj otpad, što iziskuje investiciju u vrednosti 40-45,000 €.

Brest Parket, Ivanjica: Brest je originalno započeo sa proizvodnjom drvenih vrata i prozora, i vremenom se preorjentisao na proizvodnju parketa, koji je sada njihov glavni proizvod. Brest preradi 40-50 m3 drveta mesečno i upravlja prodavnicom koja se nalazi u blizini fabrike. Kompanija upošljava deset radnika i želi da ostane približno iste veličine. Zbog ekonomske krize u 2009. kompanija je preradila samo 50% od nivoa postignutog u 2008. Brest je dobio sufinansiranu donaciju USAID-a i to mašinu za briketiranje kapaciteta 80 kg/h, ali koju trenutno ne koristi zbog pritužbi od strane suseda na prašinu koja se javlja prilikom pripreme otpada za briketiranje.

Vlasnik se nada preseljenju kompanije na drugu lokaciju u 2010. gde će biti oslobođeni od pritužbi suseda. Nakon preseljenja planira da prerađuje 100% svog otpada. Brest trenutno koristi samo mali deo svog otpada za sušaru, a preostali otpad daje pojedincu koji nije imenovan, a koji je nedavno započeo proizvodnju peleta. Kompanija ima više od 2 ton/mes otpada koji može biti upotrebljen za proizvodnju peleta ili briketa. Ukoliko se preseli na novu lokaciju, kompanija će možda biti zainteresovana za uzimanje otpada od drugih kompanija, mada ne u velikoj meri.

Dorado, Kragujevac: Kompanija Dorado ima dve glavne aktivnosti: i) proizvodi brikete za grejanje od drvenog otpada (50 ton/mes); i ii) sakuplja i balira papir (150 ton/mes, uglavnom karton) i LDPE (10 ton/mes). Vlasnik, Gospodin Dejan Radovanović, je mlad i energičan preduzetnik koji uživa u sakupljačkom biznisu. Dorado je započeo sa sakupljanjem, a godinu dana kasnije se preorjentisao na drveni otpad, nakon dobijene ponude od strane Forma Ideal čiji su objekti locirani na samo nekoliko stotina metara od Dorada. U to vreme, Forma Ideal je odlagala svoj otpad na deponiju, tako da je G. Radovanović video dobru priliku u korišćenju otpada za proizvodnju briketa. U početku mu je bilo dozvoljeno da uzima otpad bez nadoknade, ali kada je Holcim, fabrika cementa, ponudila da otkupljuje otpad, bio je primoran da i sam počne da otkupljuje. Trenutno plaća oko 10 €/ton za otpad, a brikete prodaje za 80-90 €/ton.

Građevinski otpad

Građevinski otpad - Intervjui: Kada govorimo o građevinskom otpadu, intervjuisane su dve kompanije: Šuša, velika kompanija specijalizovana za rušenje, čišćenje i remedijaciju, zatvaranje deponija i remedijaciju, hidro-tehničke radove i transport prevelike i teške opreme. Šuša je demolira Lafarge-ovo postrojenje za proizvodnju cementa (vidi prilog), hotel Jugoslaviju, i brojne druge velike objekte. Većina rušenja se radi sa modernom opremom, iako su neke određene strukture, kao što su dimnjaci postrojenja Lafarge, morali biti srušeni sa eksplozivom. Stevanović Invest je jedna od većih građevinskih kompanija u južnoj Srbiji i rade na projektima širom Srbije.

Stevanović Invest upošljava 230 radnika. "Spašavanje"(reupotreba) građevinskog materijala: Prema rečima G. Stevanovića, nekoliko materijala se spašava od strane građevinskih kompanija iz srušenih zgrada, kuća i drugih struktura. Mnogi građevinski materijali se reupotrebljavaju, ali izgleda da je odluka na vlasniku da li će se to i uraditi. U stvarnosti, ako niko drugi, radnici bi organizovali spašavanje radije nego da jednostavno sve pošalju na deponiju. Učešće kompanije je ograničeno na prodaju metala sakupljačima, i ponekad reupotrebu veoma malog procenta krovnih crepova. Postoji "informacija" o pojedinim radnjama koje prodaju uvežene polovne građevinske materijale iz Nemačke, ali ništa od toga nije potvrđeno.

Reciklaža betona: Građevinski otpad je druga po veličini struja otpada, odmah nakon čvrstog komunalnog otpada; prema procenama, betonski i nus-proizvod odpad zauzima 17% deponijskog prostora širom sveta. Većina zemalja nema usaglašeno rešenje za upravljanje i odlaganje, delom zbog napora broja građevinskih kompanija da spreči obavezno recikliranje. Reciklaža betona, međutim, postepeno postaje uobičajena zbog poboljšanja ekološke svesti, zakona i ekonomske koristi.

Beton se reciklira odvajanjem mekših materijala, a zatim prolazi kroz postrojenje za drobljenje, obično zajedno sa asfaltom, ciglama i kamenjem. Armirani beton i metalna ojačanja se uklanjaju sa magnetima i recikliraju kroz tradicionalne reciklažne lance snabdevanja. Preostali komadi agregata se sortiraju po veličini, a veći komadi se ponekad ponovo prerađuju. Dobijeni komadi se koriste kao šljunkana podloga, sa svežim betonom ili asfaltom koji se postavlja preko njih. Lomljeni reciklirani beton se ponekad može koristiti kao suvi agregat za novi beton, ukoliko nije kontaminiran, ali to utiče na snagu i karakteristike betona i samim tim je zabranjeno u mnogim jurisdikcijama.

Šuša - rušenje: U slučaju najveće Lafarge fabrike, Šuša reciklira ili odlaže 30,000 m3 otpada na način sličan gore opisanom. Dobijeni komadi betona se ili koriste kao agregat na Šuša građevinskim lokacijama, ili se prodaju kao zamena za šljunak. Čelik se prodaje reciklerima metala. Lomljeni beton i cigle se prodaju po ceni koja je za 50% niža od cene standardnog šljunka:

 0-30 mm: 9€/m2
 31-60 mm: 8€/m2
 61-80 mm: 7.5€/m2
 >80 mm: 7€/m2.

Inicijative: Šuša je nedavno kupila plac veličine 2 hektara na kome želi da izgradi reciklažno dvorište. Kompanija je prepoznala potrebu za reciklažom na projektima rušenja velikih razmera, kako zbog ekonomske koristi, tako i radi smanjenja nepotrebnih zahteva za odlaganjem na deponiji ili drugim metodama. Susa želi da se pozicionira kao lider u rušenju i reciklaži građevinskog otpada. Stevanović Invest je zainteresovan za dva segmenta reciklaže građevinskog otpada.

Prvi je tradicionalno razbijanje i drobljenje demoliranog betona; odvojeni metal se prodaje US Steel-u a beton se drobi na veličinu do 30mm i koristi kao zamena za šljunak. Drugi se zasniva na reciklaži viška betona i vode kojom je oprana oprema za mešanje betona i dr. oprema/vozila; sistem sakuplja vodu, cement i agregat u bazene i koristi ih za proizvodnju novog betona. Potrebna investicija se kreće između 250,000€ i 100,000€. Motivacija za ovom investicijom je pozicioniranje na tržištu i uspešnije takmičenje za sprovođenje velikih projekata rušenja.

Industrija cementa i gume

Proizvodnja cementa u Srbiji: U Srbiji postoje tri fabrike cementa sa ukupnom proizvodnjom od oko 2.7 milliona tona šljake godišnje. (Klinker je čvrsti materijal proizveden u cementnoj peći u fazi u kojoj se sinteruje u grumenje prečnika 3- 25 mm. Klinker je drobljen, obično sa dodatkom gipsa, kako bi postao Portland cement. Može biti kombinovan i sa drugim aktivnim sastojcima ili hemijskim mešavinama, za proizvodnju drugačijeg cementa). Tri fabrike cementa, njihovi kapaciteti i dozvoljena i primenjena alternativna goriva su sažeti u tabeli.

Prednosti ko-obrade: Ko-obrada otpada u cementnim pećima ima mnoštvo prednosti. Što se tiče kvaliteta cementa, studije su pokazale da se pepeo nastao spaljivanjem otpada zarobljava u cement, što ne prouzrokuje pojavu apsorpcione karakteristike cementa i betona. Emisija gasova je nepromenjena zbog visokih temperatura tretmana. U poređenju sa tradicionalnim spaljivanjem otpada, cementna industrija spaljuje otpad na temperaturi od 2000oC sa vremenom zadržavanja od 15 minuta, u odnosu na spaljivanje na temperaturi od 1000oC sa vremenom zadržavanja od 15 sekundi. Prednosti koobrade otpada u cementnim pećima uključuju:

1. zamenu i uštedu fosilnog goriva alternativnim gorivom.

2. smanjenje cene goriva;

3. smanjenje CO2 emisije;

4. ne utiče i ne proizvodi dodatni otpad ili pepeo (što je slučaj sa spaljivanjem);

5. brz i čist tretman otpada;

6. podržava upravljanje otpadom u zemlji sa generisanjem "nula otpada".

Ko-obrada otpada: Fabrike cementa su ograničene u kvantitetu ko-obrade, bilo propisima i dozvolama, ili pećima i procesom. Holcim i Lafarge trenutno jedini imaju dozvolu za ko-obradu guma; u 2009 kvantiteti nisu bili ograničeni, ali od početka 2010. cementna industrija će biti ograničena na samo 30% od ukupne količine otpadnih guma generisanih u Srbiji. Ecorec je u procesu apliciranja za započinjanje ko-obrade čvrstog goriva (oporavak); Lafarge je aplicirao za ko-obradu otpadnog ulja, usitnjenog čvrstog otpada i životinjskog mesa i kostiju.

Podaci i napomene vezane za koobradu i alternativna goriva su sumirani u pratećem dijagramu. Volumeni otpada i ko-obrade u Srbiji: Limit ko-obrade, za Holcim i Lafarge zajedno, u Srbiji je 120,000-150,000 ton/god. Ovo se upoređuje sa 2.2-2.5 milliona tona/god. ukupno generisanog otpada u Srbiji (prema procenama Univerziteta u Novom Sadu). Ko-obrada u Srbiji je trenutno ograničena zakonom i starošću i tenologijom (mogućnostima) peći; Ecorec bi bio zadovoljan da industrija cementa dostigne 35-40% TSR do 2013.

Regionalna rešenja: Kada govorimo o opštinskom i industrijskom otpadu (usitnjeni čvrsti otpad), cementna industrija nudi radije regionalno, nego nacionalno rešenje. S obzirom na relativno nisku kalorijsku vrednost otpada i visoke troškove transporta sa udaljenih lokacija, industrija cementa je jedino zainteresovana za ko-obradu otpada na regionalnom nivou, sa specifičnim transportnim radijusom. Neki posebni industrijski otpadi sa većom kalorijskom vrednošću i jedinstvenim sastavom, mogu biti isplativi za nacionalno, ili sakupljanje sa udaljenijih lokacija.

Drvene pelete i otpad: S obzirom da USAID Projekat za razvoj konkurentnosti Srbije trenutno radi na drvenim peletama, postavlja se pitanje da li bi cementna industrija bila zainteresovana za korišćenje drvenih peleta kao alternativnog goriva. Sa kalorijskom vrednošću peleta od 18 GJ/ton i cenom od 150€/ton, cementna industrija ne bi bila zainteresovana da ih primenjuje kao gorivo, s obzirom da za skoro upola cene mogu kupiti ugalj koji ima duplo veću kalorijsku vrednost. Oni su, međutim, u potrazi za "tretiranim" drvenim otpadom, kao što je nameštaj ili piljevina kontaminirana uljem, ili drugim izvorima drvenog otpada koji se može sakupljati po nižoj ceni.

Spaljivanje: Prema Ecorec-u, cement je samo deo rešenja za MSV; spaljivanje je takođe neophodno za velike gradove (Beograd, Novi Sad). Spaljivanje se suočava sa preprekama, uključujući i investiciju od 500- 600 miliona € za postrojenje srednje veličine, komplikovan proces izdavanja dozvola, i potencijalne opozicije od strane lokalnih zajednica. EPS je imao poslovni plan za spaljivanje za 5 godina, ali Ecorec nije optimista da će oni dobiti 1.0-1.2 billion € potrebnih za izgradnju. Planirana je mala peć u Užicu pored deponije Duboko, i očekuje se da postane operativna za 3-5 godine.

Sakupljanje otpadnih guma: Intervjuisan je jedan licencirani sakupljač i registrovani recikler gume, Auto Mirko u Prokuplju. Auto Mirko je ugovoreni dobavljač za Ecorec (Holcim) koji pokriva južnu Srbiju. Auto Mirko sakuplja od 5-12 tona otpadnih guma nedeljno, i to od vulkanizerskih i auto- servisa; jednu količinu sakupljenih guma koristi za proizvodnju guma sa novom gazećom trakom (osnovna delatnost), a ostatak transportuje u Holcim. On obično organizuje jednu pošiljku nedeljno, putujući u jedan grad ili region, i sakupljajući sve dostupne gume.

Mirko sakuplja gume besplatno; u prošlosti, fabrike guma su plaćale 30€/gumi za odlaganje, ali kada su cementare dobile dozvole da ko-obrađuju gume, prodavnice guma i auta su onda mogle da dostave gume cementarama i ne plaćaju sakupljaču. Mirko transportuje gume do Holcim-a, koji pokriva njegove troškove transporta. U zamenu, on je u mogućnosti da sortira gume u Holcim-u, i uzme neke od njih za svoju osnovnu delatnost.

Otpadno ulje

Lanac snabdevanja: Samo jedan sakupljač otpadnog ulja je intervjuisan u ovoj Proceni, Bio King u Popovcu, u blizini Niša. Bio King je navodno jedini licencirani sakupljač jestivog otpadnog ulja za bio dizel u južnoj Srbiji. Kompanija trenutno ima potpisana dva ugovora – jedan za sakupljanje i jedan za distribuciju.

Sakupljanje: Bio King ima sporazum sa Bio Oil Austria, za snabdevanje jestivim otpadnim uljem iz južne Srbije. Bio Oil je ustupio Bio King-u kamion za sakupljanje, obezbedio malu asistenciju u započinjanju poslovanja, i otkupljuje ulje po ceni od 0.30€/L. Bio King planira da proširi sakupljanje i pokrije otprilike južni deo ili polovinu Srbije. Glavni izvori su
studentske menze, bolnice, ketering kompanije i velike pekare. Takođe sakuplja i od OMV-a, i manje količine iz restorana i hotela.

Po rečima Mikana Nešića, srpski zakon obavezuje generatore da daju otpadno ulje licenciranim sakupljačima besplatno, tako da Bio King ne plaća otpadno ulje. Mnogi generatori jednostavno predaju ulje, ali postoji broj neregistrovanih sakupljača koji su spremni da ga plate (12-15 RSD/L), i time stvaraju nelegalnu konkurenciju Bio King-u. Ulje se sakuplja u buradima od 30 i 60 litara koje obezbeđuje Bio King, a preuzimaju se po potrebi. Bio King filtrira ulje pre isporuke za Austiju.

Distribucija: Bio King je prvobitno kupio deo opreme za preradu otpadnog ulja. Vremenom je oprema prebačena u kompaniju (nije precizirano ime) u Subotici, koja je koristi zajedno sa svojom opremom, a u zamenu isporučuje jednu količinu bio-dizela Bio Kingu za distribuciju. Bio King sarađuje sa opštinom Niš, i snabdeva JKP vozila sa 2 tone biodizela mesečno na probnoj bazi; bio-dizel se meša sa regularnim dizelom; partneri su u potrazi za finansijskom asistencijom kako bi instalirali tank od 3-4 tone i pumpu. Ukupan zahtev za gradska vozila je 4 ton/mes. Postoje i neki pregovori sa opštinom Niš za obezbeđenje prostora Bio Kingu za sakupljanje ulja u zamenu za bio-dizel.

Zakonsko okruženje: Po rečima G. Nešića, po zakonu EU zemlje moraju dodavati bio-dizel u sav dizel prodat na tržištu (10%); Srbija nema ovaj zahtev, s obzirom da obezbeđuje malo podsticaja za bio-dizel. G. Nešić je optimističan i smatra da će Ministar Oliver Dulić unaprediti situaciju, kako podrškom proizvodvodnje, tako i administrativnim procesima.

Organski otpad (kompost)

Pregled: Kompostiranje nudi niske cene i ekonomski održiv tretman za veliki volumen komunalnog otpda. Kompostiranje je jednostavno i brzo, sa lako implementirajućim rešenjima. Pored toga, procesom se dobija proizvod visokog kvaliteta sa utvrđenim tržištem. Ovaj odeljak prikazuje kratak pregled rešenja za kompostiranje, baziranih na prezentaciji "Composting Strategies for Serbia," održanoj 2009. na ISWA Beacon Conference u Novom Sadu.

Morfološki sastav otpada: Prema studijama o sastavu otpada u Srbiji, 50% trenutno odloženog komunalnog otpada u Srbiji je organskog porekla i biorazgradiv; ukoliko se uklone određene nerazgradive komponente, i dalje ostaje deo koji sadrži 30-40% otpada koji bi se lako mogao tretirati kompostiranjem; kanalizacioni otpad se takođe može koristiti za operacije kompostiranja.

Rešenja: Kompostna rešenja za gradove i stanovništvo zahtevaju tri strategije zasnovane na mestu (lokaciji) generisanja otpada: urbano, ruralno i kućno.

Urbano: Urbano kompostiranje zahteva sistem sakupljanja. Sakupljanje po principu "od vrata do vrata" zahteva veliki broj radnika, ali obezbeđuje 97-99% čistoće. Sakupljanje na ulici košta dosta manje, ali rezultira sadržajem manje čistoće i to između 85- 96%. Autor prezentacije na ISWA konferenciji preporučuje za Srbiju sakupljanje "od vrata do vrata", sa malim biorazgradivim vrećama i malim kamionima za sakupljanje. Urbano rešenje takođe zahteva kapitalne investicije u postrojenja za kompostiranje, od kojih neka (10-12€/ton) mogu biti finansirana kroz Clean Development Mechanism (CDM, prev. Mehanizam čistog razvoja) Kyoto Protokola (vidi prilog). Ulazna deponijska taksa je 20-25€/ton, koja je u odnosu na taksu regularne deponije konkurentna.

Ruralno: Ruralno kompostiranje zahteva minimalne investicije. Decentralizovano je i oslanja se u upravljanju na odgovornost lokalnog stanovništva. Generalno, seoskom operacijom upravlja jedan ili više lokalnih stanovnika, koji nadgledaju sakupljanje i upravljanje operacijama kompostiranja, i podstiču učešće građana. Primer operacije u Austriji, gde se sakupi 2000 ton/god: investirano 150,000€ u 5000 m2 zemljišta i objekt.

Kućno: Iako kućno kompostiranje nije pogodno za mnoge grupe stanovništva, kao što su oni koji žive u gradovima, u slučajevima gde je moguće, to je naj isplativije rešenje. Kućno kompostiranje ne zahteva investiciju, transportne i sakupljačke sisteme i troškove. Tipičnom kućnom ili dvorišnom operacijom kompostiranja može se tretirati 0.6-1.0 tone otpada godišnje. Predstavljeni primer je urađen sa 2000 porodica, i bio je predvođen lokalnim gradonačelnikom koji je imao u dvorištu sopstvenu operaciju kompostiranja. Zajednica je na kraju pokazala veliku posvećenost i jedinstvo, i takođe učestvovala u veoma uspešnom programu za recikažu separacijom na izvoru. Implementacija programa kućnog kompostiranja zahteva znatno ulaganje u edukaciju, monitoring i podizanje svesti, kao i razvoj alternativnih rešenja za domaćinstva koja nisu zainteresovana za kompostiranje.

Pravni okvir za upravljanje otpadom

Rezime: Pregled nacionalne i EU politike je sumiran iz srpske Nacionalne strategije za upravljanje otpadom za period od 2009.-2018. (pregledana verzija iz 20.06.2009) i na osnovu razgovora sa radnicima MESP. Za detaljnije informacije čitalac se upućuje na Strategiju i njene dodatke, koja predstavlja ukupni legalni okvirupravljana otpadom. Ključni zakon u cilju usklađivanja Srbije sa EU u oblasti upravljanja otpadom i ambalažnog otpada, je usvojen 23.05.2009; usvajanje ovih zakona je vodilja opštinskim procesima strateškog planiranja u upravljanju otpadom. Zakon o upravljanju otpadom, pored ostalih zahteva, utvrđuje rok za opštine za završetak opštinskih i regionalnih planova za upravljanje otpadom, i navodi mnoge opštine da se opredele za međunarodne strateške partnere, o kojima je ranije bilo reči u ovoj Proceni.

Napomena: Tekst je preuzet iz dokumenta-vodiča za invesitore "Komercijalizacija sekundarnih sirovina i reciklaže otpada".

Projekat je realizovan uz podršku "USAID Projekat za razvoj konkurentnosti Srbije".